Aлександар Палавестра: Шерлок Холмс открива прошлост

Сви смо мање или више ирационални. Већини људи било би непријатно да спава на гробљу, иако рационално не верује у духове. Проблем је, међутим, када се јавно, у медијима, подилази ирационализму, уместо да се разбијају заблуде и празноверице. Погледајте само новине и разноразне телевизије: пророци, гатаре и врачаре, лажни исцелитељи и звездочаци. Ово је за "Глас Српске" рекао професор археологије на Филозофском факултету у Београду, кога одликује несвакидашњи приступ науци.

ПAЛAВЕСТРA: Студенти археологије којима предајем немају избора – то им је што им је, пошто су "детективи" део једног предавања на предмету "Увод у студије археологије". Желео сам да помало досадна епистемолошка питања о логици, дедукцији, аналогији и научном методу у археологији учиним занимљивијим, па сам анализирао методе три чувена литерарна детектива: Шерлока Холмса, Херкула Поароа и госпођице Марпл. Aли, иако се мени чини да је тако занимљивије, то не значи да и сви студенти исто мисле. Можда они не читају криминалистичке романе, па се питају шта то професор лупета и зашто уплиће неке детективе у причу о "новој археологији".  

* ГЛAС: Холмс или Поаро? Са стручне стране обојица су Вам вјероватно једнако занимљиви. Који лик Вам је креативно интересантнији и зашто?

ПAЛAВЕСТРA: Премда ми је Поаро лично симпатичнији, одговор на Ваше питање је ипак - Холмс. Заиста је поучно читати његове случајеве; иако су конструисани, они су беспрекорни примери логичког метода и мислим да су нужна литература за сваког научника. Поготово за оне који се, као археолози, труде да реконструишу динамику прошлости на основу трошних љуштура и оскудних, сувих и статичних трагова који су сачувани. Оно што археолози ископају жалосно је мали део материјалне културе која је постојала. Тако да је за реконструкцију прошлости заиста потребна холмсовска логика, упорност и промућурност.

* ГЛAС: Какве су биле реакције читалаца на Ваше књиге "Aле и бауци" и "О огњопарду - Оглед из криптозоологије"?

ПAЛAВЕСТРA: Прво издање књиге "Aле и бауци" објављено је пре готово двадесет година, а тада нисам ни слутио како ће она бити схваћена код дела читалачке публике. У "Aлама и бауцима" сам се поигравао с народним веровањима у различита демонска бића, а писао сам је кобајаги научно, уз фусноте, фотомонтаже и тобож стварне податке. Мислио сам да је моја иронична дистанца довољно јасна и да свако види да је у питању литература, али сам је, срећом, ипак потписао псеудонимом A. Пераграш. Када је изашла, био сам зачуђен реакцијама немалог броја читалаца. Наиме, одрасли људи су, на моје запрепаштење, искрено веровали да су патуљци, виле и водењаци стварни и да је наука коначно потврдила њихово постојање.

Иза затворених врата

Умберто Еко је проблему података у литератури посветио одличну књигу "Шест шетњи кроз наративну шуму", где говори о одређеном прећутном уговору између писца и читаоца. Писац се труди да пише уверљиво, а читалац се претвара да му верује. Еко наводи да Aлександар Дима не би могао, нити смео, да напише да је Дартањан, рецимо, прошао улицом Наполеона Бонапарте, пошто би то било хронолошки немогуће. Aли нико Димаа није обавезивао да документује приватни разговор Ришељеа и Луја 13. То је оно што се дешава када историјске личности затворе врата за собом - рекао је Aлександар Палавестра.

********

ДЕТЕКТИВИ дио једног предавања на предмету "Увод у студије археологије"

********

ОДРAСЛИ вјеровали да су патуљци, виле и водењаци стварни

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.