Александар Бланић за "Глас": Комотније ми је без друштвених мрежа

Претпостављам да сви, мање-више, волимо кад нас неко похвали или награди за нешто што смо урадили. Назив те награде је стварно ласкав и лијеп је осјећај кад ти стручни жири, у овом нашем луткарском еснафу, извођење прогласи мајсторлуком.

Рекао је ово за "Глас Српске" искусни глумац Александар Бланић поводом недавне награде за глумачко мајсторство коју је добио поводом његове сјајне улоге у представи "Црвенкапица" на фестивалу у Подгорици.

Такође, овај врсни и скромни умјетник наглашава да лутку Вука не анимира сам, већ му у сваком трену потпомажу колеге Душко Мазалица и Никола Милаковић, који су у неку руку заслужни за ову награду.

- Морам нагласити да лутку Вука не анимирам сам, већ су ту у сваком тренутку моје колеге Душко Мазалица и Никола Милаковић, који ми асистирају и ова награда је и њихова заслуга. На награде би требало гледати као на угодне знакове који, с времена на вријеме, покажу да то што радиш има смисла, да ниси на некој странпутици и служе као мотивација за будућност. Донедавно то су стварно биле награде кад си, уз диплому, добијао и неку коверту, али данас, усљед хроничне беспарице и фестивала који једва преживљавају, то су углавном признања и плакете.

ГЛАС: "Црвенкапицу" осим признања струке прате и сјајне реакције публике. Шта је овај класични комад учинило, гледано из глумачке перспективе, тако вриједним да привуче поштовање свих сегмената позоришне јавности?

БЛАНИЋ: За одличну представу предуслов је да сви елементи који је чине буду квалитетни - текст, драматизација, режија, сценографија, музика и наравно глумци и њихов ентузијазам. Некад се та алхемија деси, некад не. Нама се овај пут посрећило. Жанровски представа је мало више помјерена према комедији. Појављују се и неки нови ликови који доприносе освјежењу ове класичне приче. Понеко изневјерено очекивање, весели сонгови и колективна игра су добитна комбинација наше "Црвенкапице".

ГЛАС: Дипломирали сте у класи чувеног позоришног мага Ненада Бојића. Какво сјећање имате на те студентске дане, шта сте највише научили од глумачког ментора?

БЛАНИЋ: Поносан сам јер припадам првој генерацији на Академији умјетности у Бањалуци. Ипак је то била тектонска промјена у цијелој културној сфери код нас. Разумљиво да су на наш развој као умјетника пресудно утицали професори глуме Јовица Павић, који нас је примио и Ненад Бојић, који нас је испратио. Професор Бојић је код сваког од нас градио аутентични индивидуализам и инсистирао је на превазилажењу сваког шаблона и пречице. Био је врсни познавалац жанра и жанровске космогоније. Не могу разазнати да ли ми је важнији био рад са њим као професором или као редитељем у позоришту.

ГЛАС: Сада се већ може рећи да сте један ветерана ДПРС, колектива који се снажно позиционирао у регионалним оквирима дјечјег театара. Шта је тајна функционалности позоришта које игра за најзахтјевнију публику на свјету, ону дјечију?

БЛАНИЋ: У ДПРС сам већ безмало 30 година. Искусио сам рад у позоришту и у ратно и у поратно вријеме. Окосница старијег дијела ансамбла се формирала у другој половини деведесетих. Иницијативом тадашњег управника Предрага Бјелошевића почели смо сарађивати са страним редитељима, учествовати на међународним фестивалима и то нам је био прозор у свијет, велика школа и искуство. У међувремену смо се појачали младим колегама и сарадницима. Садашња директорица Љиљана Лабовић Маринковић има сличан концепт и огромну енергију. Тако смо се етаблирали као незаобилазна тачка на међународној луткарској и позоришној мапи. Познати смо и по нашем Међународном фестивалу позоришта за дјецу, које се одржава ове године по 24. пут. Ове године нам је и јубиларна, 70. сезона, тако да се може рећи да смо у најбољим годинама.

ГЛАС: Играте у хваљеном кабареу "Кроз живот са Вељом" редитеља Слободана Перишића. Шта је по Вашем мишљењу била добитна комбинација за овај успјешни позоришни пројекат и генерално гдје лежи кључ за квалитетну представу?

БЛАНИЋ: Увијек је добродошло освјежење за глумца кад промијени средину и сцену и када гостује у неким пројектима. Сваки пут се радујем када добијем прилику у НПРС или "Јазавцу" да заиграм и у драмском театру. У "Кроз живот са Вељом" једини глумац је мој рођени брат Велимир Бланић, а редитељ мој кум Слободан Перишић, тако да рад није могао бити приснији. Већина приче се тиче и мог приватног живота, тако да је било јединствено искуство. У представи учествујем првенствено као члан бенда. Значи, музичар са понеким глумачким задатком. Када се екипа добро познаје и кад је свима јасан задатак, резултат је извјесно добар. Представа је веома гледана и одлично прихваћена гдје год смо је до сада играли.

ГЛАС: Имали сте прилику да свој глумачки таленат испољите у нашим домаћим филмовима и серијама. Можете ли да издвојите један филмски пројекат који Вам је најдражи и због чега?

БЛАНИЋ: Одлично је што се све више снима и код нас и у региону и да колеге имају све чешће прилике да учествују у продукцијама. Са најљепшим успоменама се сјећам свог дебија пред камерама у ТВ филму Петра Зеца "Мејдан Симеуна Ђака" у улози Благоја Гатарића из 1999. године. Од тада сам играо у већини пројеката који су снимани код нас. Издвојио бих и филм "32. децембар" Саше Хајдуковића као један од првих домаћих производа. Кад год могу одазивам се и на позиве студената са Академије умјетности и учествујем у њиховим пројектима.

ГЛАС: Један сте од ријетких глумаца који нема друштвене мреже и који једноставно не даје много на значају томе да се по сваку цијену истиче у јавност, што је право чудо у данашњем времену. Дакле, неко сте ко није за егзибиционизам и самоистицање, али сте ипак на сцени пред судом публике.

БЛАНИЋ: Једноставно не привлачи ме то све. Ако је (икад) првобитна намјена друштвених мрежа била да повезује људе, сада је добрано застранила у такмичењу - ко је паметнији, љепши, богатији, ко је "различитији", ко има више лајкова... То повлачи и разне обавезе, очекивања, стрес. Комотније ми је и љепше без свега тога. Вјероватно би могло бити неких бенефита у вези са мојим послом, али ризиковаћу...

ГЛАС: Познато је да је Александар Бланић врстан музичар и неко ко перкусије има у малом прсту. Свирате у неколико бендова. Од каквог је значаја музика за глумца и шта она нуди умјетнику/човјеку и можете ли нам успут казати шта највише волите да слушате?

БЛАНИЋ: Музика чини заиста велики дио мог живота и мојих интересовања. Иако немам формално музичко образовање, имам према њој велику страст и пружам јој пуно свог времена. Сваку прилику користим да јој се посветим или као слушалац или као извођач. Као глумац, поготово у Дјечијем позоришту, скоро у свакој представи имам као задатак неко пјевање, свирање или плес. То је један од основних глумачких алата, тако да није чудно то што се често глумци баве и музиком. Имао сам и двије прилике да се бавим компоновањем музике за представу. Са својим пријатељима бубњарима из бившег бенда "Афродизијак" имам повремене неформалне сешне, а врло често Бањалучани могу да ме чују у неком од локала на свиркама "Аcoutic House". Музику највише волим да слушам уживо, а жанровски сам прилично неспутан и радознао.

ГЛАС: Гдје све публика ускоро може да Вас види и да ли спремате неке нове пројекте?

БЛАНИЋ: Тренутно у ДПРС спремамо "Чаробњак из Оза2 у режији Ане Томовић. У припремама сам и за филм "Кад поново умрем" у режији Немање Савановића. Нова представа ми је и "Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте" Ивора Мартинића у режији Милице Вујасин у СКЦ УНИБЛ.

Драгоцјености

ГЛАС: Била је то и прилика да сарађујете са режисерком Људмилом Федоровом у једном врло специфичном третману бајке? Каква је и колико то била вриједна школа?

БЛАНИЋ: Рад са Људмилом Федоровом је свакако драгоцјено искуство. Поготово млађим колегама. Прави је зналац свог посла. Од глумца тражи велики труд и залагање. Извлачи максимум из свакога. При томе је и педагог и несебично дијели своје знање са сарадницима. Веома креативна и тачно зна шта хоће. То највише цијеним код ње. Надам се да ће бити прилике да опет сарађујемо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.