Фото: V. Трипић
| АЛЕКСА СТОЈИЉКОВИЋ
Заправо, ово је прво извођење у Студентском културном центру. Премијера је одржана у јуну, као завршни испит друге године глуме. Када смо сазнали да ћемо радити баш овај текст, мени он није био стран. Како се мој колега Петар често нашали, ово би био мој трећи процес играња исте представе. Играм у овом комаду, сваки пут тумачећи други лик. Мислим да је пређашње моје искуство донело нешто добро и мени и колегама, нарочито у самом процесу стварања. Овог пута, наравно, приступио сам раду са већ неким знањем о радњи, околностима и поступцима ликова, иако се, наравно, и даље учи и откривају нове ствари.
Рекао је ово за "Глас Српске" талентовани глумац Алекса Стојиљковић, коментаришући извођење представе "Кући" Људмиле Разумовске у Студенском културом центру. Како умјетник истиче током припрема комада и прва два извођења ријешио је све бољке које глумац пролази у спремању своје улоге.
Док сам био у Нишу, имао сам прилику да играм у аматерском позоришту два пута. Креирање лика било је изузетно занимљиво. У представи тумачим "главног негативца", колико је то уопште могуће рећи, имајући у виду кроз какве све свакодневне ситуације та деца пролазе. Мој лик Ожиљак потпуна је супротност мојој природи. Али ипак задатак нас студената глуме, а сутра и глумаца, јесте управо то, да треба оправдати и те такозване "негативне" ликове. Јер, на крају, нико за себе неће рећи да је лош или зао.
ГЛАС: Комад о дјеци која немају родитеље и дом је узнемиравајућа чињеница и опомена на то у каквом свијету живимо, али и метафора и парафраза библијског мотива апокалипсе. Све оно што чини данашњи свијет тјера нас да упутимо искрен поглед у оно што је ова велика списатељица написала деведесетих година прошлог вијека у Русији.
СТОЈИЉКОВИЋ: Заиста је застрашујућа помисао да постоје деца која живе као наши ликови, али, нажалост, егзистирају у суровој реалности.
Током процеса истраживање је било пресудно, успели смо да пронађемо неколико документарних филмова о деци у Русији из тог периода, било је неописиво видети у каквим условима та деца живе, како се сналазе за храну и како преживљавају дан по дан. Посебно је поражавајуће када то упоредимо са данашњом децом, која, уместо да се радују игри и основним стварима, често су заробљена у свету таблета и телефона. Та супротност нас је додатно подстакла да ликове прикажемо што истинитије.
ГЛАС: Какве Вас успомене вежу за познати мјузикл "Неки то воле вруће" Народног позоришта Ниш, у којем сте имали привилегију да играте с обзиром на то да сте били један од најмлађих глумаца? То је било, чини ми се, прије него што ћете се уписати на академију, ако се не варамо?
СТОЈИЉКОВИЋ: Имао сам част и привилегију да заиграм у Нишком народном позоришту као плесач и то чак у неколико њихових представа.
Заправо, моје прво појављивање на даскама које живот значе донело ми је управо плесно искуство. Ове године навршава се седамнаест година откако сам део тог света. Сећам се тог процеса веома добро, био сам плесач и глумац, односно статиста са задатком. Ипак, без обзира на моје плесно ангажовање, са великим сам уживањем долазио на глумачке пробе, посматрајући како глумци стварају позоришну магију. Управо тада, кроз тај процес, жеља за бављењем глумом је још више расла. Мој велики пријатељ и особа која је заслужна што сам се уписао на академију јесте глумац Урош Милојевић, који је у тој представи маестралан. Њу и данас играју на сцени Нишког народног позоришта и искрено бих волео да сваки ваш читалац добије прилику да погледа то изузетно позоришно остварење.
ГЛАС: Морамо се осврнути на представу "Вишњик" А. П. Чехова. Судећи по реакцијама публике одлично је прихваћена. Каква искуства носите из овог пројекта и зашто је Чехов вјечита инспирација позоришног свијета?
СТОЈИЉКОВИЋ: Чехов је класик, а његов начин писања је без сумње био посебан. Сама тема "Вишњика" обухвата многа сложена питања. Наиме, радња је смештена у Русији, у периоду пада аристократије, што носи дубоку друштвену и емоционалну позадину. Занимљиво је и то што нас та прича уводи у чувену расправу између Чехова и Станиславског да ли је "Вишњик" комедија или драма. Чехов је сматрао да је то комедија, тако да смо ми одлучили да следимо управо тај пут. Процес грађења ликова био је изузетно значајан. Иако смо тада били на првој години, када се највише бавимо принципом "ја у датим околностима", овај рад нам је омогућио да све оно што смо до тада научили преиспитамо и надоградимо. Данас, када играмо ту представу, она има потпуно нову димензију. Свако извођење доноси другачију енергију и емоцију и искрено јој се радујемо сваки пут као да је премијера.
ГЛАС: Шта имате ново на плану позоришне умјетности?
СТОЈИЉКОВИЋ: Започела је трећа година студија и дошла је на ред та чувена антика, тако да нам је тренутно главни фокус управо на тим античким јунацима. Ипак, уз све обавезе на академији, цела моја класа добила је позив да радимо и једну дечију представу у Студентском културном центру, што нас је посебно обрадовало.
ГЛАС: Како изгледају дани младог глумца Алексе Стојиљковића када није у глумачком свијету?
СТОЈИЉКОВИЋ: Тренутно поред студирања радим и као достављач хране да бих стекао додатан приход. Такође, када успем да издвојим мало слободног времена, радо одлазим и до плесне сале, јер ми плес и даље представља извор енергије и задовољства.
ГЛАС: Када смо већ код овог великог писца, можете ли нам рећи који су то књижевни великани вршили утицај на Вас као човјека/умјетника и због чега?
СТОЈИЉКОВИЋ: Од свих књижевних великана највећи утицај на мене оставио је Фјодор Михајлович Достојевски. Његова дела су ме научила да је човек највећа тајна, биће пуно противречности, које истовремено може бити и анђео и грешник. Начин на који је Достојевски улазио у дубине људске душе, његова способност да прикаже унутрашње борбе, страх, кривицу и покајање, променио је моје гледање на свет. Од њега сам научио да праву вредност човека не одређује његова спољашња слика, већ оно што носи у себи његова савест и способност да се избори са сопственим мраком.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.