Aлекса Милић: Са иконом траје и умјетник

Када је млади приједорски академски сликар Aлекса Милић прије тачно двије године имао у Галерији "96" изложбу икона, епископ бихаћко-петровачки Хризостом, који је отворио ту изложбу, изразио је задовољство што је манастир Клисина код Приједора, отворивши врата Aлекси Милићу, испунио једну од својих многих мисија служења народу.

- Пресрећни смо што смо као црква Aлекси дали простор и подстрекавали га да се посвети овој трајној умјетности. Византијска икона траје више од 2.000 година и увијек добија на вриједности. Многи умјетнички правци су били и пролазили, али икона вјечито остаје, а са иконом траје и умјетник - рекао је тада владика Хризостом, додајући да је задатак умјетника да дочара то заједништво. Aлекса Милић није изневјерио повјерење владике и дан-данас можда је једини иконописац на овом подручју.

* ГЛAС: Шта је преломило да се послије школовања посветите иконописању?

МИЛИЋ: То није услиједило одмах послије завршених студија, јер нисам се одмах опредијелио за иконописање, касније сам дошао до тога. Завршио сам класичну ликовну академију, сликарског одсјека, 1995. године у Приштини. Прво сам упао у ту замку идолопоклонства, у ствари, гдје се у сликарству ликовна вриједност ставља на прво мјесто. Годинама се вртећи у том зачараном кругу, излаз налазим у иконопису. То је било негдје 2002. године и тад сам се потпуно посветио иконопису, кренуо сам од нуле и даље сам у томе.

* ГЛAС: Радите у византијском стилу, јајчана темпера са позлатом, да ли је то једини стил иконописања?

МИЛИЋ: Византијски стил је један од синонима за православни иконопис. Сликарство иконописа подразумијева посебан ликовни језик и он је најбоље отјелотворен у тзв. византијском стилу. Поред њега, имамо и руски стил који је суштински потпуно идентичан, али као што свако сликарство носи особености времена у ком се дешава, тако носи и особености поднебља. Сигурно је да боја руског иконописа не може да буде толико свијетла, оштрих ивица, као што је иконопис који се ствара у некој медитеранској земљи. С друге стране, та благост духа руског је много израженија, односно другачија од особености, рецимо, грчког народа када говоримо о византијском иконопису.

* ГЛAС: Колико сте до сада икона израдили и у колико иконостаса их уградили?

МИЛИЋ: Признаћу да сам немаран у документовању онога што радим, искрено, немам ни много времена да се окрећем уназад. Већ годинама интензивно свакодневно радим и не размишљам о томе шта сам урадио. Наравно, све то фотографишем јер може неком другом то требати, али искрено не могу навести тачан број. Рецимо да је то око петнаестак иконостаса, поред појединачних икона. Од времена када сам 2009. године имао поменуту изложбу у овдашњој Галерији "96" ништа се није битније промијенило. Ја и даље радим, највише тога сам урадио и сад интензивно радим на подручју Бихаћко-петровачке епархије, а ријеч је о више од стотину икона и петнаестак иконостаса.

* ГЛAС: Гдје настају Ваше иконе, како амбијент утиче на њихову израду?

МИЛИЋ: Иконе се уграђују у иконостас, ја иконе сликам у атељеу и послије тога их преносим у цркву, монтирам и оне ту настављају да живе свој живот.

* ГЛAС: Да ли Вас иконописање духовно испуњава?

МИЛИЋ: То је сложено питање и могу га посматрати и као вјерник и као сликар, јер све је то међусобно прожето. Мој пут до иконе је био и сликарски и духовни. Ја сам, у ствари, кроз икону открио вјеру, а не обрнуто, и то врло касно, у својим тридесетим годинама. Ми смо сви рођени и живимо у поднебљу гдје је хришћанство живо 1300-1400 година, али дуго времена смо било отргнути од хришћанства. Шта је иконопис за мене и шта је иконопис уопште. Иконопис је служење, а не ствар тренутне инспирације. Иконопис је стални, непрекидни процес, то је и сликарство и много више, односно шире од сликарства. Иконопис је креативан чин и ако смијем да се усудим да кажем, иконопис је бар у неким тренуцима богојављење или, како је рекао, Данило Киш - молитва као највиши креативни чин.

* ГЛAС: Године су се нанизале на том путу иконописа. Видите ли пут назад или напријед, јер вјероватно се нисте покајали зато што сте се очигледно снашли, значи ли то да идете само напријед. Шта Вам значи подршка владике Хризостома и Епархије бихаћко-петровачке?

МИЛИЋ: То никако не бих могао да не поменем подршку владике Хризостома, коју имам од самог почетка, кроз све ове године, па и дан-данас. Он је био тај који је, поготово у почетку, не могу да кажем инсистирао, јер је то слободна воља сваког од нас, али код мене препознао тај мој призив и као добар човјек, на свој изузетан начин, много допринио поготово у почетку, кад је све то за мене изгледало као огроман залогај који не могу да сажваћем, а камоли да сварим. Његова улога је ту велика. С друге стране, због потреба на подручју његове епархије ми интензивно сарађујемо, ако могу тако банално да кажем, код обнове и изградње цркава.

* ГЛAС: Хоћете ли бити ангажовани на осликавању цркве у Оштрој Луци, која је у изградњи или манастира Клисина, чије је проширење у току?

МИЛИЋ: На оба објекта још увијек трају и потрајаће грађевински радови, али када већ спомињете манастир Клисину, не могу а да не поменем братство тог манастира и наш вишегодишњи заједнички живот, јер не могу рећи дружење, то је сувише ограничен појам, а ја сам и непуне двије године користио простор манастира као свој атеље. Ја сам тамо проводио више времена него у кругу своје породице, тако да је то нешто што је много битније и што остаје дубље обиљежено него било шта друго.

* ГЛAС: Радите ли за своју душу и неке другачије слике?

МИЛИЋ: За своју душу радим иконе. У икони проналазим све у сликарству и мислим да икона и ликовно сабира све. Икона је у ствари веома савремена и она није нешто што се давно радило и ми то сад покушавамо да вратимо као успомену на традицију. Суштински икона је нешто сасвим друго, тако да сам прије неколико година имао један излет у медије графике и цртежа, али у оквиру овог иконографског приступа форми, освјетљењу, цртежу, ритму не бих се усудио да су то иконе, јер не садрже све елементе које икона мора да садржи да би то било то, али, ето, ако је то неки излет, онда можемо то тако говорити. Можда је то неки подсвјестан начин да оном обичном ликовном посматрачу који није на духовном путу некако приближим икону и да покажем колико је она савремена и колико ће увијек бити савремена и трајаће.

Креативна слобода

* ГЛAС: Нема пуно иконописаца на овом подручју. Чини се да многи сликари избјегавају иконописање?

МИЛИЋ: Образовани сликари имају предрасуду о иконопису као нечему што ограничава креативну слободу. Из тих разлога они једноставно не прилазе икони, а са друге стране икони и не може да приђе неко ко није мало дубље на том путу. Бесмислено би било. С друге стране, људи који су дубоко у вјери и имају жеље да се баве иконописом имају тај копистички приступ који је јалов, као клонирање и онда је то проблем савременог иконописа данас и код нас, па и у свијету. Из тог разлога је мали број иконописаца код нас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.