Aко заборавимо своју поезију, заборавићемо и себе

Нема ниједног времена ни доба гдје извјесни постотак људи не чезне за поезијом. Било је и горих дана, а поезија је преживљавала. Са поезијом се као са утјехом, једнако као и са религијом, лакше подноси свијет. Поезија и религија су сестре. Рекао је ово за "Глас Српске" истакнути српски пјесник Рајко Петров Ного, који је са својим књигама ушао у домове многих генерација.

Писац који за себе каже да "није сигуран колико има дара, али да туге има за тројицу" своје знамените стихове казивао је недавно и у бањолучкој Гимназији, чиме је још једном потврдио снагу и аутентичност своје пјесничке ријечи.

Пјесник "Недреманог ока" не да никад не дријема, него као витез наоружан пером, својом поезијом и даље обасјава све наше путеве и не губи вјеру у утицај краљице умјетности на колективну свијест народа.

Ного каже да радо говори стихове, зато што сматра да је живи контакт с публиком најбољи одјек, најбоља акустика и најбољи  путоказ пјеснику.

- Док је било реда, то јест док свијет није полудио, а полудио је, по поезији су се народи препознавали и познавали. A по чему се данас познају, ви, млађи нараштаји, боље знате него ја, исто као што боље знате и ко су јунаци нашег доба. Што би мој драги пријатељ Момо Капор рекао, ја сам ипак писац прошлог вијека - рекао је Ного.

Његово надахнуто казивање поезије и реакције које је изазвао код бањолучких гимназијалаца показале су да је његово стваралаштво свевремено и да у њему сваки читалац проналази нешто за себе.

- Видјели сте ова лица док сам говорио стихове. Она су ми најбољи доказ да за овај свијет ипак још има наде - каже Ного.

Ного сматра да ће Срби, ако се догоди да забораве своју поезију, заборавити и себе, јер су "читаву своју историју ропства под Турцима упјевали у најснажнију форму нашег пјесништва - епски десетерац".

- Кроз поезију је чобанин, једнако као и научник, знао све што треба знати. Тако су, послије Вукових пјевача, радили сви наши велики писци, закључно са Црњанским и Aндрићем. Aко те вертикале нестане, бојим се за Србе - каже Ного.

Иако многи сматрају да поезија изумире, Ного не прихвата њен пораз. - Статистике могу да покажу свашта. Иако можда не купују књиге, не одустајем од овог народа тако лако - казао је Ного.

Он сматра да су наши наставни програми, лектире и уџбеници, направљени тако да поезија нема много учешћа у образовању, па било то невјешто или планирано.

- Ту би требало направити огроман преокрет - и највеће вриједности уступити свим узрастима, на примјер како то раде Французи, па не мијењају своје програме читав један вијек, јер су готово савршени - појашњава Ного.

За себе тврди да је "одвратно тужан човјек" и да је туга исконски извор његове поезије.

- То се види по мојој биографији, мојим раним јадима и дјелима. Разлог моје туге посебно је очигледан у збирци "Јечам и калопер". Напросто, и да није тако, пјесници су по природи меланхолици. A кад старе, још већи. Aко сам у младости био сироче - сад сам још веће сироче. Тамо гдје идем, ништа нећу понијети - каже Ного.

Прозна лирика

"Јечам и калопер" је Ногова књига коју неки описују као пјесму у прози, а неки као прозну лирику. Како писац каже, писао ју је цијелог вијека.

- Овај мозаик утихнулих гласова сам себи је нашао форму. По њеном тону, то је опело које држим својој породици, и свим заборављеним костима у јамама Херцеговине - казао је Рајко Ного.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.