Зоран Комадина: Заоставштина не смије да остане у прашини

Значи ми што је на тај начин, ако ништа друго, његово дело живо и што се оживљава, што се појављују и нове композиције и што се на неки начин људи посвећено баве, не само организацијом ове манифестације, него и радовима који се појављују. Појављују се и радови који озбиљно проучавају то наслеђе. Велики је значај, јер мене боли како се ми, не само у овом конкретном случају, него иначе понашамо према заоставштини, према ономе што остављају наши људи иза себе.

Рекао је то, између осталог, у интервјуу за "Глас Српске" син најпознатијег регионалног композитора Војина Комадине, професор Зоран Комадина. Успјешни музиколог истиче да заоставштина многих често бива заборављена, скрајнута, остављена да живи негдје у прашини, па чекамо прилику да ли ће нешто бити ископано.

- Велика је штета што смо доста непоуздани у грађењу и чувању традиције. Зато ми је значајно што ова манифестација постоји, што се чува и прича и изводи музика, да то једноставно живи и буде присутно, јер то и јесу неки дарови које је мој отац оставио свима нама. Он је то оставио иза себе, то носи његово име, али то је нешто што треба да буде на опште добро, за све нас - рекао нам је Комадина, који је присуствовао "Данима Војина Комадине" у Источном Сарајеву.

ГЛАС: Камо нас може одвести такав немаран однос према традицији, не само када је ријеч о музици, него и о традиционалним вриједностима?

КОМАДИНА: Заиста то је чудан однос, да оно што имамо не знамо да чувамо и ценимо. Ту је проблем што гледамо у друго двориште и видимо шта други имају па желимо то, а оно благо које носимо третирамо као да није благо. Често га не препознајемо. То се може видети са уметницима из свих области, да они најчешће бивају признати ако их у иностранству неко препозна и диви им се. Као да нам треба ауторитет, као да нисмо довољно зрели да знамо, чујемо, видимо да смо свесни шта носимо. Потенцијал имамо и стварно је штета што се пуно тога заборавља. Остају неке ствари које се форсирају, која можда јесу важне, али цела конструкција која прати те наслове као да не постоји, а то је цела грађевина сложена, која је довела до одређених резултата. Оне су скрајнуте, збрисане. Драго ми је да се појаве људи да чују нешто вредно и да виде и морам признати да ми је значајно са те стране. Недавно сам гледао извештај са премијере балета "Сатана", а то је било 1972. године у Сарајеву у позоришту и гледао сам ко је све био на премијери. Били су људи којима вероватно није ни било стало до тога, али су морали ту да буду. Ту су били људи који су имали одређене функције и морали су се појавити. То је са собом вукло уважавање, доказ да се дешава једна битна ствар и да се испоштује, мада ја верујем да део њих није уживао у томе искрено, али су имали тај неки осећај обавезе да испуне дужност и одају поштовање и признање томе што се дешавало. Тога данас има све мање.

ГЛАС: Каква је Ваша и веза Ваше породице са Сарајевом и како данас гледате на тај град?

КОМАДИНА: Моја породица се нашла у Сарајеву, а ја сам одрастао у Сарајеву. Комадине нису из Босне, ни моја мајка није из Босне. Војин се нашао у Босни стицајем различитих околности. Једна је што су се његови родитељи педесетих година из Београда преселили у Тузлу. Тамо је позориште почело да ради. Деда је радио у Југословенском драмском у Београду, а како и зашто не знам, али је прешао у позориште у Тузли. Да ли је тада почело тузланско позориште или не, не могу сигурно рећи, али тих година је покренуто. И бака је тамо радила, а Војин је почео да долази у Тузлу. Он је тада био у Београду, остао је тамо и уписао се на академију. Нашао сам неке партитуре које су изведене у Тузли пре него што је он прешао у Тузлу. Почела је да се остварује та веза и вероватно га је привукло то што је основано позориште и што је формиран оркестар. Тај ансамбл био је агилан и радио је изненађујуће добро. С друге стране, професор Божидар Трудић, који је дошао на сарајевску Музичку академију, а пре тога је радио у Музичкој школи "Станковић" у Београду радио је са Војином једну композицију још у средњој школи. Војин је дошао да студира код њега и самим тим је прешао у Босну, у Тузлу. Ту је живео и радио у школи, мало у позоришту, а моја мајка је такође радила у Музичкој школи, где су се и упознали, добили троје деце и прешли за Сарајево. Отац је добио посао на радију као музички уредник и његов креативни период јесте једним делом у вези са Тузлом, али највише са Сарајевом. Ту је највише стварао и остварио. Био је признат и познат. Радио је доста и оно што је хтео, а и оно што је требало. Било је ту и многих пригодних композиција, било за прославе, рађене су кантате и за "Сутјеску", "Неретву", за "Козару"... Имао је прилику и дела су и извођена и снимана. Ту се дешавало пуно тога и добијао је и признања од "Шестоаприлске награде", "Двадесетседмојулске"... до тога да је као врло млад постао академик, односно дописни члан Академије наука и уметности БиХ и заиста развио се у великој мери. Ми смо живели у Сарајеву. Отац Војин је остао до рата, до 1 992. године, а ја сам отишао раније да студирам у Нови Сад. Пошто сам студирао на Музичкој академији, па ми баш није било угодно да студирам код рођеног оца, ишао сам мало даље, тако да нисам тих година био у Сарајеву. У Сарајеву сам завршио средњу школу и ту се завршава тај мој интензивни период везан за Сарајево. Одрастао сам и везан сам за различите делове града. Имам слике различитих делова града где сам одрастао, слике када сам ишао у школу и улица које би и сад знао затворених очију да пређем. То јесу неке везе које су уграђене, али након доста времена то није оно Сарајево. Тамо имам доста пријатеља, али Сарајево је сад за мене град у који долазим више као туриста. Постоји та дистанца. Знам пуно више Сарајлија који нису у Сарајеву него оних који јесу. Има их још, али далеко више их је отишло. Моја браћа су по свету, један је у Америци, други у Аустралији, тако да је до тога дошло услед ратних дешавања. Ја сам и пре рата одлучио да ћу бити у Београду, то је једним делом и очева заслуга, јер он је одрастао у Београду и био је везан за одређене делове града и суштински се осећао Београђанином, јер је ту и формиран. Због прича, интелектуалне и уметничке средине мене је привлачио Београд, јер сам ту имао прилику да слушам свираче који су мени више одговарали него они које сам имао прилику да чујем у Сарајеву. То ме је привлачило и ја сам се видео у Београду.

ГЛАС: Шта радите и чиме се бавите?

КОМАДИНА: Професор сам у Крагујевцу, на Филолошком уметничком факултету предајем музичке предмете. У Београду живим и идем у Крагујевац, а долазим и овде. Почео сам да радим у Источном Сарајеву 1998. године. Радио сам у школи "Мокрањац" у Београду и дошао овде на академију која је била у формирању. Тада је била застакљена зграда Електротехничког факултета па се могло ући унутра. Били смо на четвртом спрату и било је крајње необично. Први пут сам дошао у Лукавицу, где пре тога никад у животу нисам био. Имао сам једну пријатељицу која је студирала на Електротехничком факултету и она ми је причала о њему. Он је ту био и пре рата. Кад сам дошао, нисам могао уопште да се оријентишем. Временом се све то променило.

ГЛАС: Колико се данас слуша и ствара "озбиљна музика"?

КОМАДИНА: Можда ће изгледати чудно, али још се и слуша и ствара. Сматрам да подршка овом стваралаштву није одговарајућа, али с друге стране постоји и тај анимозитет према савременој музици, који се лако стиче, а тешко губи. Исто тако треба да се препозна шта је добра, а шта лоша музика, без обзира на начин изражавања. Многи имају страх када нешто чују и сматрају да је музика која је озбиљна и савремена нешто што је страшно и што не треба слушати. Ја сам, стицајем околности, јер сам из такве породице, имао прилику целог живота да слушам неку савремену музику, не само ово што је отац писао, него и друге композиторе и на другим фестивалима. Кључан је тренутак када успеш да разазнаш шта је добра, а шта је лоша музика. У сваком времену тога има и биће. Добра музика, уверио сам се, може да буде стварана било којим средствима, иако то већини људи звучи одбојно. Мелодија је појам који има врло широк спектар тумачења. Она се може направити на небројено много начина, са инструментом, без инструмента, постоје елементи о томе да ли постоји пратња, каква ће она бити, какви су звучни ефекти. То су питања архитектонике уклапања композиција... Сећам се једног концерта, био сам студент, који ме је фасцинирао, иако сам пре тога чуо много савремене музике. Реч је о пољском композитору Зигмунту Краузеу, који је имао перформанс. Када набројим шта је радио не звучи музикално, док не видите и не чујете. Он је имао клавир, две канте воде, имао је два шпила карата, пројектор, али композиција није имала тренутка импровизације, него је строго утврђен партитудни редослед када се који ефекат појављује. То је тако добра музика била да сам остао потпуно без текста.

ГЛАС: На деветим "Данима Војина Комадине" премијерно су изведена два дјела Вашег оца. Како сте се осјећали и како сте дошли до њих?

КОМАДИНА: Копао сам по папирима и нашао неке скице. То није била ни нотна свеска, него комади папира који нису били ни редоследно сложени како треба. Требало ми је времена да схватим где је шта - да је нешто прва страница, а да је наставак тамо на четвртој и све то је требало да буде склопљено. Олакшавајућа околност је да сам препознао музику и композиције су ми биле познате одраније па сам успео да их "скоцкам". Он је то записао и није завршио.

ГЛАС: Ваш отац Војин до рата је живио у Сарајеву. Када је ријеч о његовим дјелима, да ли су остала у том граду или је успио да их спаси?

КОМАДИНА: Са собом када су изашли из Сарајева нису ништа успели да понесу. Део партитуда је извучен, али не све. Брат је успео у неком тренутку да уђе у стан када су већ били неки људи тамо па су узели део. Недостајале су доста дуго те битне партитуде, али многе су, хвала Богу, пронађене, нешто у Архиви Позоришта, односно Радио-телевизије Сарајево, тако да је у највећем делу стваралаштво реконструисано. Међутим, још фале неке партитуде. Он је после кренуо у акцију да то скупља, да види где ко шта има. Дошао је до неких, али није било поготово ових главних партитуда великих дела, јер су оне из времена када је фотокопирање било чист луксуз.

Сјећања

ГЛАС: Како је било живјети у породици једне музичке громаде какав је био Ваш отац?

КОМАДИНА: То је можда питање за некога са стране. Ово код нас је било крајње нормално и обично и лепо. Он је био духовит и забаван човек. Ја сам вероватно упио пуно више тога него што сам свестан. Једно од најјачих сећања је из 1973. Године, када сам кренуо у школу, када сам први пут чуо дело "Смрт мајке Југовића", које смо овде на Музичкој академији у Источном Сарајеву извели пре три године, након што се није чула више деценија. Памтим као да је данас било и тај доживљај у Сарајеву у Камерном театру. Био сам забезекнут какво је то дело. То су голе емоције и то је невероватна композиција, која на мене делује са седам, 37 и 57 година. И када смо је спремали да буде изведена на Музичкој академији пре три године сви су били у сузама. Не можеш да станеш и вероватно оставља трагове када то примиш у узрасту од седам година, као ја тада, као дете. То је вансеријски доживљај. С једне стране све то је имало пуно предности и све у свему било је срећно, забавно и није било оптерећења. Отац јесте доста радио и било је потребно да има клавир и да може да ради. Током живота није ми то изгледало другачије од живота друге деце, можда ми делује више на крају. Количина примењене уметности коју је радио је фасцинантна. То су десетине представа и радови за телевизију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.