Zoran Komadina: Zaostavština ne smije da ostane u prašini

Znači mi što je na taj način, ako ništa drugo, njegovo delo živo i što se oživljava, što se pojavljuju i nove kompozicije i što se na neki način ljudi posvećeno bave, ne samo organizacijom ove manifestacije, nego i radovima koji se pojavljuju. Pojavljuju se i radovi koji ozbiljno proučavaju to nasleđe. Veliki je značaj, jer mene boli kako se mi, ne samo u ovom konkretnom slučaju, nego inače ponašamo prema zaostavštini, prema onome što ostavljaju naši ljudi iza sebe.

Rekao je to, između ostalog, u intervjuu za "Glas Srpske" sin najpoznatijeg regionalnog kompozitora Vojina Komadine, profesor Zoran Komadina. Uspješni muzikolog ističe da zaostavština mnogih često biva zaboravljena, skrajnuta, ostavljena da živi negdje u prašini, pa čekamo priliku da li će nešto biti iskopano.

- Velika je šteta što smo dosta nepouzdani u građenju i čuvanju tradicije. Zato mi je značajno što ova manifestacija postoji, što se čuva i priča i izvodi muzika, da to jednostavno živi i bude prisutno, jer to i jesu neki darovi koje je moj otac ostavio svima nama. On je to ostavio iza sebe, to nosi njegovo ime, ali to je nešto što treba da bude na opšte dobro, za sve nas - rekao nam je Komadina, koji je prisustvovao "Danima Vojina Komadine" u Istočnom Sarajevu.

GLAS: Kamo nas može odvesti takav nemaran odnos prema tradiciji, ne samo kada je riječ o muzici, nego i o tradicionalnim vrijednostima?

KOMADINA: Zaista to je čudan odnos, da ono što imamo ne znamo da čuvamo i cenimo. Tu je problem što gledamo u drugo dvorište i vidimo šta drugi imaju pa želimo to, a ono blago koje nosimo tretiramo kao da nije blago. Često ga ne prepoznajemo. To se može videti sa umetnicima iz svih oblasti, da oni najčešće bivaju priznati ako ih u inostranstvu neko prepozna i divi im se. Kao da nam treba autoritet, kao da nismo dovoljno zreli da znamo, čujemo, vidimo da smo svesni šta nosimo. Potencijal imamo i stvarno je šteta što se puno toga zaboravlja. Ostaju neke stvari koje se forsiraju, koja možda jesu važne, ali cela konstrukcija koja prati te naslove kao da ne postoji, a to je cela građevina složena, koja je dovela do određenih rezultata. One su skrajnute, zbrisane. Drago mi je da se pojave ljudi da čuju nešto vredno i da vide i moram priznati da mi je značajno sa te strane. Nedavno sam gledao izveštaj sa premijere baleta "Satana", a to je bilo 1972. godine u Sarajevu u pozorištu i gledao sam ko je sve bio na premijeri. Bili su ljudi kojima verovatno nije ni bilo stalo do toga, ali su morali tu da budu. Tu su bili ljudi koji su imali određene funkcije i morali su se pojaviti. To je sa sobom vuklo uvažavanje, dokaz da se dešava jedna bitna stvar i da se ispoštuje, mada ja verujem da deo njih nije uživao u tome iskreno, ali su imali taj neki osećaj obaveze da ispune dužnost i odaju poštovanje i priznanje tome što se dešavalo. Toga danas ima sve manje.

GLAS: Kakva je Vaša i veza Vaše porodice sa Sarajevom i kako danas gledate na taj grad?

KOMADINA: Moja porodica se našla u Sarajevu, a ja sam odrastao u Sarajevu. Komadine nisu iz Bosne, ni moja majka nije iz Bosne. Vojin se našao u Bosni sticajem različitih okolnosti. Jedna je što su se njegovi roditelji pedesetih godina iz Beograda preselili u Tuzlu. Tamo je pozorište počelo da radi. Deda je radio u Jugoslovenskom dramskom u Beogradu, a kako i zašto ne znam, ali je prešao u pozorište u Tuzli. Da li je tada počelo tuzlansko pozorište ili ne, ne mogu sigurno reći, ali tih godina je pokrenuto. I baka je tamo radila, a Vojin je počeo da dolazi u Tuzlu. On je tada bio u Beogradu, ostao je tamo i upisao se na akademiju. Našao sam neke partiture koje su izvedene u Tuzli pre nego što je on prešao u Tuzlu. Počela je da se ostvaruje ta veza i verovatno ga je privuklo to što je osnovano pozorište i što je formiran orkestar. Taj ansambl bio je agilan i radio je iznenađujuće dobro. S druge strane, profesor Božidar Trudić, koji je došao na sarajevsku Muzičku akademiju, a pre toga je radio u Muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu radio je sa Vojinom jednu kompoziciju još u srednjoj školi. Vojin je došao da studira kod njega i samim tim je prešao u Bosnu, u Tuzlu. Tu je živeo i radio u školi, malo u pozorištu, a moja majka je takođe radila u Muzičkoj školi, gde su se i upoznali, dobili troje dece i prešli za Sarajevo. Otac je dobio posao na radiju kao muzički urednik i njegov kreativni period jeste jednim delom u vezi sa Tuzlom, ali najviše sa Sarajevom. Tu je najviše stvarao i ostvario. Bio je priznat i poznat. Radio je dosta i ono što je hteo, a i ono što je trebalo. Bilo je tu i mnogih prigodnih kompozicija, bilo za proslave, rađene su kantate i za "Sutjesku", "Neretvu", za "Kozaru"... Imao je priliku i dela su i izvođena i snimana. Tu se dešavalo puno toga i dobijao je i priznanja od "Šestoaprilske nagrade", "Dvadesetsedmojulske"... do toga da je kao vrlo mlad postao akademik, odnosno dopisni član Akademije nauka i umetnosti BiH i zaista razvio se u velikoj meri. Mi smo živeli u Sarajevu. Otac Vojin je ostao do rata, do 1 992. godine, a ja sam otišao ranije da studiram u Novi Sad. Pošto sam studirao na Muzičkoj akademiji, pa mi baš nije bilo ugodno da studiram kod rođenog oca, išao sam malo dalje, tako da nisam tih godina bio u Sarajevu. U Sarajevu sam završio srednju školu i tu se završava taj moj intenzivni period vezan za Sarajevo. Odrastao sam i vezan sam za različite delove grada. Imam slike različitih delova grada gde sam odrastao, slike kada sam išao u školu i ulica koje bi i sad znao zatvorenih očiju da pređem. To jesu neke veze koje su ugrađene, ali nakon dosta vremena to nije ono Sarajevo. Tamo imam dosta prijatelja, ali Sarajevo je sad za mene grad u koji dolazim više kao turista. Postoji ta distanca. Znam puno više Sarajlija koji nisu u Sarajevu nego onih koji jesu. Ima ih još, ali daleko više ih je otišlo. Moja braća su po svetu, jedan je u Americi, drugi u Australiji, tako da je do toga došlo usled ratnih dešavanja. Ja sam i pre rata odlučio da ću biti u Beogradu, to je jednim delom i očeva zasluga, jer on je odrastao u Beogradu i bio je vezan za određene delove grada i suštinski se osećao Beograđaninom, jer je tu i formiran. Zbog priča, intelektualne i umetničke sredine mene je privlačio Beograd, jer sam tu imao priliku da slušam svirače koji su meni više odgovarali nego oni koje sam imao priliku da čujem u Sarajevu. To me je privlačilo i ja sam se video u Beogradu.

GLAS: Šta radite i čime se bavite?

KOMADINA: Profesor sam u Kragujevcu, na Filološkom umetničkom fakultetu predajem muzičke predmete. U Beogradu živim i idem u Kragujevac, a dolazim i ovde. Počeo sam da radim u Istočnom Sarajevu 1998. godine. Radio sam u školi "Mokranjac" u Beogradu i došao ovde na akademiju koja je bila u formiranju. Tada je bila zastakljena zgrada Elektrotehničkog fakulteta pa se moglo ući unutra. Bili smo na četvrtom spratu i bilo je krajnje neobično. Prvi put sam došao u Lukavicu, gde pre toga nikad u životu nisam bio. Imao sam jednu prijateljicu koja je studirala na Elektrotehničkom fakultetu i ona mi je pričala o njemu. On je tu bio i pre rata. Kad sam došao, nisam mogao uopšte da se orijentišem. Vremenom se sve to promenilo.

GLAS: Koliko se danas sluša i stvara "ozbiljna muzika"?

KOMADINA: Možda će izgledati čudno, ali još se i sluša i stvara. Smatram da podrška ovom stvaralaštvu nije odgovarajuća, ali s druge strane postoji i taj animozitet prema savremenoj muzici, koji se lako stiče, a teško gubi. Isto tako treba da se prepozna šta je dobra, a šta loša muzika, bez obzira na način izražavanja. Mnogi imaju strah kada nešto čuju i smatraju da je muzika koja je ozbiljna i savremena nešto što je strašno i što ne treba slušati. Ja sam, sticajem okolnosti, jer sam iz takve porodice, imao priliku celog života da slušam neku savremenu muziku, ne samo ovo što je otac pisao, nego i druge kompozitore i na drugim festivalima. Ključan je trenutak kada uspeš da razaznaš šta je dobra, a šta je loša muzika. U svakom vremenu toga ima i biće. Dobra muzika, uverio sam se, može da bude stvarana bilo kojim sredstvima, iako to većini ljudi zvuči odbojno. Melodija je pojam koji ima vrlo širok spektar tumačenja. Ona se može napraviti na nebrojeno mnogo načina, sa instrumentom, bez instrumenta, postoje elementi o tome da li postoji pratnja, kakva će ona biti, kakvi su zvučni efekti. To su pitanja arhitektonike uklapanja kompozicija... Sećam se jednog koncerta, bio sam student, koji me je fascinirao, iako sam pre toga čuo mnogo savremene muzike. Reč je o poljskom kompozitoru Zigmuntu Krauzeu, koji je imao performans. Kada nabrojim šta je radio ne zvuči muzikalno, dok ne vidite i ne čujete. On je imao klavir, dve kante vode, imao je dva špila karata, projektor, ali kompozicija nije imala trenutka improvizacije, nego je strogo utvrđen partitudni redosled kada se koji efekat pojavljuje. To je tako dobra muzika bila da sam ostao potpuno bez teksta.

GLAS: Na devetim "Danima Vojina Komadine" premijerno su izvedena dva djela Vašeg oca. Kako ste se osjećali i kako ste došli do njih?

KOMADINA: Kopao sam po papirima i našao neke skice. To nije bila ni notna sveska, nego komadi papira koji nisu bili ni redosledno složeni kako treba. Trebalo mi je vremena da shvatim gde je šta - da je nešto prva stranica, a da je nastavak tamo na četvrtoj i sve to je trebalo da bude sklopljeno. Olakšavajuća okolnost je da sam prepoznao muziku i kompozicije su mi bile poznate odranije pa sam uspeo da ih "skockam". On je to zapisao i nije završio.

GLAS: Vaš otac Vojin do rata je živio u Sarajevu. Kada je riječ o njegovim djelima, da li su ostala u tom gradu ili je uspio da ih spasi?

KOMADINA: Sa sobom kada su izašli iz Sarajeva nisu ništa uspeli da ponesu. Deo partituda je izvučen, ali ne sve. Brat je uspeo u nekom trenutku da uđe u stan kada su već bili neki ljudi tamo pa su uzeli deo. Nedostajale su dosta dugo te bitne partitude, ali mnoge su, hvala Bogu, pronađene, nešto u Arhivi Pozorišta, odnosno Radio-televizije Sarajevo, tako da je u najvećem delu stvaralaštvo rekonstruisano. Međutim, još fale neke partitude. On je posle krenuo u akciju da to skuplja, da vidi gde ko šta ima. Došao je do nekih, ali nije bilo pogotovo ovih glavnih partituda velikih dela, jer su one iz vremena kada je fotokopiranje bilo čist luksuz.

Sjećanja

GLAS: Kako je bilo živjeti u porodici jedne muzičke gromade kakav je bio Vaš otac?

KOMADINA: To je možda pitanje za nekoga sa strane. Ovo kod nas je bilo krajnje normalno i obično i lepo. On je bio duhovit i zabavan čovek. Ja sam verovatno upio puno više toga nego što sam svestan. Jedno od najjačih sećanja je iz 1973. Godine, kada sam krenuo u školu, kada sam prvi put čuo delo "Smrt majke Jugovića", koje smo ovde na Muzičkoj akademiji u Istočnom Sarajevu izveli pre tri godine, nakon što se nije čula više decenija. Pamtim kao da je danas bilo i taj doživljaj u Sarajevu u Kamernom teatru. Bio sam zabezeknut kakvo je to delo. To su gole emocije i to je neverovatna kompozicija, koja na mene deluje sa sedam, 37 i 57 godina. I kada smo je spremali da bude izvedena na Muzičkoj akademiji pre tri godine svi su bili u suzama. Ne možeš da staneš i verovatno ostavlja tragove kada to primiš u uzrastu od sedam godina, kao ja tada, kao dete. To je vanserijski doživljaj. S jedne strane sve to je imalo puno prednosti i sve u svemu bilo je srećno, zabavno i nije bilo opterećenja. Otac jeste dosta radio i bilo je potrebno da ima klavir i da može da radi. Tokom života nije mi to izgledalo drugačije od života druge dece, možda mi deluje više na kraju. Količina primenjene umetnosti koju je radio je fascinantna. To su desetine predstava i radovi za televiziju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.