У сјећање на Џерија Лија Луиса, знаног и као Убица: Одлазак најопаснијег човјека у рокенролу

Бранислав Предојевић
У сјећање на Џерија Лија Луиса, знаног и као Убица: Одлазак најопаснијег човјека у рокенролу

Џери Ли Луис је био амерички пјевач, текстописац и један од најутицајнијих пијаниста 20. вијека, члан златне поставе “Сан студија”“ из педесетих, ходајућа икона рок музике, први велики дивљи човјек рокенрола и посљедњи рок пионир на ногама.

И тешко је било повјеровати, и поред његових 87 година и тешко нарушеног здравља, да ће тип који је поносно носио надимак Убица и који се представљао на бини ријечима: “Зовем се Џери Ли Луис и проклето сам сигуран да ћу овдје остати”, напокон стварно отићи са овог свијета, као што се то десило прије десетак дана. Једноставније речено, музика 20. вијека је имала Краља, Кума, Предсједника, Шефа, Пророка..., али је Убица био само један и једини и стварно је дјеловало да ће убити чак и саму смрт.

Новинар Нил Мекормик из лондонског “Телеграфа” описао је Луиса као ходајућу опасност, али истовремено и као најискренијег човјека у рок музици.

- Џери Ли Луис је био најопаснији човјек у рокенролу... Био је ходајућа невоља која је носила оружје и пила преко сваке границе, али је био и најаутентичнији рокер свих времена. Контроверзе су пратиле Луиса током већег дијела живота, имао је лошу репутацију због алкохолизма, зависности од дроге, да је женскарош и много горе од тога, само му таленат нико није могао оспорити - рекао је Мекормик. Луисов агент и публициста Зек Фарнум описао га је као можда посљедњу праву, велику икону рођења рокенрола.

- Био је тамо на почетку, са Елвисом, Џонијем Кешом, Чаком Беријем, Литл Ричардом, Карлом Перкинсом, Фатсом Домином, Бадијем Холијем и осталима, и гледао их како нестају један по један, док и он сам не буде свједочио и пјевао о рођењу рокенрола пред божијим судом - написао је Форман.

Сам Луис, васпитан као дијете у строгом хришћанском духу бијелог америчког југа, вјеровао је да је свирање рокенрола ђаволски посао, али, с друге стране, није могао одољети његовој заводљивој дијаболичној љепоти, ношен својим вулканским талентом и темпераментом, великом амбицијом и још већим егом, те склоностима проблемима свих врста.

Контроверзни пут према статусу рок божанства започео је скромно у цркви вјерске заједнице у граду Феридеј у Луизијани. Ту је Џери Ли почео свирати на клавиру, да би каријеру наставио по фармерским вашарима и малим клубовима, док Џеријев отац Елмо Ли није одлучио да животну уштеђевину уложи у каријеру талентованог сина, плативши му снимање у Мемфису у чувеном “Сан студију” Сема Филипса. Пионир рокенрола и рокабили музике направио је своје прве снимке 1956. у Мемфису, али је на сцени постао оно што је у ствари био читав живот, дивљи човјек рок музике. Наступао је у стању близу лудила, а сирова енергија која је буктала у њему чинила је да удара по диркама клавира као да је опсједнут, уз уништавање инструмента, позорнице и самог себе, доводећи публику у стање екстазе.

Код Филипса снима пјесму “Crazy Arms” која је продата у 300.000 примјерака на југу, али је његов хит из 1957. године “Whole Lotta Shakin 'Goin' on” обезбиједио Луису свјетску славу. Планетарни пробој је пратио једнако великим хитовима “Great Bals on Fire”, “Breathless” и “High School Confidental”, који су уз његову дивљу концертну репутацију пријетили да помраче славу и краља Елвиса, док му на пут није стала само једна ствар, његова необуздана природа.

Наиме, одлука да се са 22 године ожени по други пут, својом 13-годишњом рођаком Мајром Гејл Браун 1957. године коштала га је умало каријере и слободе због њеног лажирања година. Након скандала и раскида уговора преживљавао је пјевајући по малим клубовима за ситне хонораре, да би се у другој половини 60-их окренуо и кантри музици, којом поново своје име враћа на топ-листе, али са успјехом су услиједиле и нове трагедије. Пјевач је завршио у затвору 1976. године, када је дрогиран и пијан витлао пиштољем испред виле Елвиса Прислија у Грејсленду захтијевајући да види колегу да би напокон доказао ко је прави краљ рокенрола. Раније те године Луис је случајно упуцао у груди свог басисту Нормана Овенса. Свирајући са напуњеним “магнумом 357”, наводно је гађао флашицу “кока-коле”, али је метак рикошетирао и погодио басисту који је тешко рањен. Током седамдесетих развео се од Мајре и под трагичним околностима изгубио два сина, што га је емоционално сломило па се поново окренуо алкохолу и наркотицима. Да буде горе, двије од његових седам супруга умрле су под сумњивим околностима. Ипак, након лијечења у клиници “Бети Форд” поново се вратио музици током осамдесетих. Ушао је у “Рокенрол кућу славних” међу првима 1986. године, а неколико година касније, 1989. године је награђен звијездом на Холивудском булевару славних. Његова каријера је поново била у успону 1989. године, када је отпјевао пјесме за филм “Велике ватрене лопте!” у којем Денис Квејд крајње надахнуто игра пјевача из младих дана, а Винона Рајдер његову супругу Мајру.

Уз помоћ његових обожавалаца Мика Џегера, Кита Ричардса, Криса Кристоферсона, Вилија Нелсона и Бадија Гаја, Луис је 2006. године објавио албум “Last Man Standing” након двадесет година студијске паузе и на њему се налази његова фотографија како стојећи свира запаљени клавир. Тешко је наћи ефикаснију и прецизнију сублимацију за турбулентну каријеру покојног великана рок музике, без обзира на то колико се ријечи и времена потрошило. Тај омот и музика сакривена иза њега говоре све што треба да знамо о човјеку који се ових дана опростио од овог свијета. У питању је био један од посљедњих типова из оне врсте музичара који свирају и док им инструмент гори под рукама. Нема одустајања и предаје. Са бине се силази једино кад се умре. Од музичара који је један од зачетника оног што данас познајемо под појмом рокенрол до посљедњег преживјелог из митске поставе знане као “Квартет од милион долара” из педесетих година прошлог вијека (Луис, Елвис, Карл Перкинс и Џони Кеш) то се у најмању руку и очекивало.

Када се узме у обзир све што је пратило тог неуништивог човјека током његове бурне каријере, јасно је да то није била маркетиншка продаја једног великог рок мита. На страну сиромаштво и богатство, успони и падови, породичне трагедије, алкохол, наркотици, седам бракова, проблеми са законом, банкроти, аутодеструкција, тежак карактер и дивљи темперамент, Убица је до посљедњег даха бранио своју злогласну репутацију сваком пјесмом коју је написао, одсвирао или отпјевао.

Током каријере објавио је више од 40 албума, а његов посљедњи албум је би­о госпел плоча, снимљена у сарадњи са рођаком, телеванђелистом Џимијем Свагартом који је проповиједао против његове музике када су били млађи. Сасвим прикладан опроштај за човјека који је у себи спојио ђаволску и анђеоску страну музике, проживјевши смртни људски живот између пакла и раја да би себи обезбиједио вјечност за сва времена.

Црно и бијело

Мики Гили, кантри звијезда и рођак Џерија Лија, објашњавао је његово јединствено свирање одрастањем између кантри традиције и црквене музике с једне стране и црне музике из ноћних клубова с друге стране.

- Он је лијевом руком свирао оно што су свирали црни ритам & блуз пијанисти. Радио је то у буги-вуги ритму. Десном руком је свирао у стилу кантри мајстора Муна Муликана. Успио је да то споји у једно на свој јединствени начин - рекао је Гили.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Преминуо Цоби
Преминуо Цоби
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана