Свијет се опрашта од вјечног дјечака који је промијенио поп музику

ЛОС АНЂЕЛЕС - Свијет данас жали за генијем, а ми тугујемо због губитка нашег рођака, пријатеља и партнера у великој музичкој авантури. Брајан није био само срце "Бич Бојса", он је био душа нашег звука. Мелодије које је смишљао и емоције које је улио у сваку ноту заувијек су промијениле ток музике.

Овим ријечима су се чланови бенда "Бич Бојс" опростили од свог оснивача Брајана Вилсона, музичара и продуцента, након вијести о његовој смрти у 82. години живота. Вилсонов рад са групом "Бич Бојс" обезбиjедио му је титулу једног од истинских генија поп музике. Његове пјесме попут  "Surfin' USA", "California Girls", "I Get Around", "Good Vibrations" и "God Only Knows" и друге, постали су класици поп културе, а његова визија, која је обухватала сложене мелодије, замршене хармоније и авангардне теме, постала је прекретница у поп музици издигавши је из слаткастог љубавног наратива.

Утемељене на сновима о идеализованој младости, његове пјесме су одражавале огромну умјетничку амбицију испреплетену са увјерењем да поп музика може бити канал до узвишеног.

Брајан Даглас Вилсон рођен је 20. јуна 1942. године у граду Инглвуду, радничком предграђу Лос Анђелеса, у Калифорнији. Још као дијете је постао поштовалац музике, проводећи сате уз свој грамофон, памтећи хармоније своје омиљене групе "Фоур фрешмен". Као и многи тинејџери тог доба, он и његова браћа Карл и Денис су рокенрол видјели као средство за постизање друштвеног успјеха и бјекство од строгих породичних норми. Његов отац Мури, будући текстописац и менаџер, склон злостављању и малтретирању, видио је таленте својих синова као карту за свој већи финансијски успјех. Строго је управљао групом, која је 1961. године названа "Бич Бојс", све док се Брајан није одвојио од њега 1964. године након што је прошао кроз свој први нервни слом.

Чак и док се борио с унутрашњим немирима, Вилсон је одмах поставио нови музички стандард за поп музику оријентисану на тинејџере, а бенд је постигао национални успјех за дискографску кућу  "Капитол".

Привидна једноставност хитова са почетка шездесетих година прошлог вијека, попут "Surfin' USА" и "Get Around", експоненцијално је обогаћена унутар звучних оквира које је Вилсон створио, инспирисан џез хармонијама, америчким композиторима и тадашњим, тек у настајању, црним  звуком Чака Берија и женских вокалних група.

Како су се шездесете године 20. вијека одвијале, Вилсон је помјерао границе троминутне поп пјесме на начине које је мало ко могао поновити. Долазак "Битлса" у Америку 1964. године поставио је темеље за оно што су неки обожаваоци сматрали највећим пријатељским ривалством у популарној музици. Изван студија за снимање, гдје је блистало његово мајсторство, Вилсон се борио са властитим демонима. Проблеми с менталним здрављем и слухом (био је глув на једно уво након очевог ударца), укључујући аудио-халуцинације (касније дијагностиковане као шизоафективни поремећај), довели су га у изолацију на врхунцу успјеха групе. Као једини амерички бенд који је могао да парира "Битлсима", "Бич Бојси" су трпјели немилосрдни темпо снимања, турнеје и промотивног рада, што је Вилсон почео истовремено да презире и чега се почео плашити. Прво објелодањивање његовог крхког стања услиједило је 1964. године, кад је доживио нервни слом током авионског лета. Отац је дискретно склоњен од групе, а Брајан је са 22 године одлучио да прекине са турнејама са бендом да би се фокусирао на писање и продуцирање.

Слушајући опчињено албум "Ruber Soul", класик "Битлса", Вилсон је одговорио на њега властитим ремек-дjелом "Pet Sounds". Албум са величанственим пјесмама "God Only Knows", "Woyldn't It Be Nice" и "Sloop Јоhn B" доживио је огроман успјех код критике. Ипак, промјена умјетничког правца који је он представљао, као и неке од пјесама испуњене тјескобом, збунили су многе слушаоце. Кад су "Битлси" 1966. године одговорили "Револвером", Вилсон се бацио на писање поменуте "тинејџерске симфоније Богу". Али дотични албум "Smile", за који ће му бити потребно 37 година да га доврши, довео је до Вилсоновог потпуног нервног слома и практично окончао његове везе са "Бич Бојсима".

Написан у сарадњи са текстописцем Ван Дајк Парксом и снимљен уз помоћ бескрајне клике студијских музичара, оригинални албум "Smile" имао је револуционарне пјесме као што су "Good Vibrations", "Heroes and Villains" и "Surf's Up". Остали чланови "Бич Бојса" су одбацили овај рад као сувише експерименталан, а као најболније од свега, Мајк Лав, коаутор многих од највећих хитова "Бич Бојса" са Вилсоном, оцрнио је "Smile" као албум сачињен од Брајановог лудила. Обесхрабрен пријемом на који је наишао "Smile" и погођен менталном болешћу, Брајан је 1967. године одустао од рада на овом незавршеном албуму.

Упркос повременом ограниченом раду са бендом, Вилсон је постао пустињак, остајући код куће у кревету са мрачним мислима,  гомилом наркотика и хране. Све више забринути за брата, Карл и Денис су 1976. године ангажовали доктора Јуџина Лендија, контроверзног психотерапеута. Уселивши се у Вилсонову кућу, Ленди је увео 24-часовну стражу због дроге коју је спроводила група крупних болничара. Испрва су резултати били охрабрујући будући да је Вилсон изгубио добар дио вишка килограма и остварио дјелимични опоравак од зависности од дрога. Али након што се наметнуо као Вилсонов пословни партнер и понашао као извршни продуцент на његовим албумима, Ленди је проглашен кривим за кршење повјерљивог односа доктор-пацијент и удаљен је од Брајана.

Међутим, деведесетих година ствари су почеле да крећу набоље. Вилсон се оженио други пут, супругом Мелиндом, вратио се у студио и помирио са ћеркама Карни и Венди, а његово откриће младог калифорнијског бенда "Вондерминтс" коначно ће донијети Вилсону ново признање, након што су га надахнули да се врати музици са албума "Pet Sounds" и "Smile".

Послије 30-годишње борбе са личним демонима доживио је спектакуларан повратак прерадама његових властитих класика из репертоара "Бич Бојса" и оживљавањем његовог легендарног давно изгубљеног албума "Smile". Вилсон је први пут извео уживо значајно прерађен албум "Smile" у "Ројал" фестивал холу у Лондону 2004. године и потом наставио да одушевљава публику широм свијета. То је обиљежило повратак у креативну форму, док се наредних година упуштао у низ снимања, међу њима интерпретацију Гершвинових класика која је доспјела на прво мјесто "Билбордове" џез листе. Он се 2012. године званично поново ујединио са преживјелим члановима "Бич Бојса" и за турнеју и за албум "Тhat's Why God Made The Radio", који представља његове прве оригиналне снимке са бендом послије више од 15 година. Поновно окупљање такође је пратило објављивање "The Smile Sessions", бокс-сета  на којем се налази свеобухватна колекција снимака и неискоришћених верзија са славног "изгубљеног" албума, коначно дајући обожаваоцима прилику да замисле плочу каква је она могла да буде. Наставио је да иде на турнеје у позним седамдесетим, али је претрпио болан ударац 2024. године, кад је његова жена Мелинда умрла у 77. години. Убрзо потом музичар је званично стављен под старатељство, а његова породица је тврдила он не може да задовољава властите потребе што се тиче физичког здравља, хране, одјеће или крова над главом.

Овај развој догађаја само је потврдио музичарев имиџ као крхке, готово дјечачке фигуре која је ипак инспирисала хиљаде музичара да пођу његовим стопама. Комбинација његове креативности као композитора и техничких вјештина у студију претворила га је у једну од највећих личности популарне музике 20. вијека. Чувени публициста и теоретичар поп културе Ерик Дејвис рекао је да је Брајан написао основу америчке модерне поп музике.

- Он не само да је написао поп музику раних шездесетих већ је створио деликатан и радостан умјетнички звук, јединствен у историји поп музике, и наговијестио рањиву мелодичност, која је фундаментална за калифорнијски поп. Музику, истовремено савршено радосну и тужну, чији дух ништа није изгубио на снази протоком времена - рекао је Дејвис.

У позним годинама, дјелимично оправљеног здравља, окружен породицом и пријатељима, Вилсон је уживао у репутацији коју му је пружила његова музика која је промијенила историју.

Филм

О Брајановом животу снимљен је одличан биографски филм "Love and Mercy", који се бави мрачним странама његовог пада у преварантске канџе психијатра Јужина Ланда и чупањем из њих помоћу љубави и пажње супруге Мелинде.

Током 2016. године излази одлична аутобиографија "Ја, Брајан Вилсон", да би фантастични документарац "Brian Wilson: Long promiseded Road" из  2022. открио широј публици његов трагични живот и музичку генијалност кроз брутално искрену исповијест човјека тешко оштећеног менталног здравља, али и даље неуништивог духа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.