Сунчица Лончар за "Глас": Наша снага лежи у креативној трансформацији

Изузетно је изазовно, али у томе је и драж и то нам је заправо највећи покретач и инспирација. Када имате само двије флауте, немате раскош оркестра или пратњу клавира да хармонијом попуне звучну слику, тако да смо потпуно огољене пред публиком. Свака епоха захтијева потпуно другачији приступ, барок и класика траже прецизност, јасноћу и специфичну артикулацију, док савремено стваралаштво од нас захтијева да истражимо крајње границе инструмента користећи различите технике свирања.

Рекла је ово за "Глас Српске" Сунчица Лончар, флаутисткиња, која заједно са Маријом Пилиповић чини ансамбл "Флутете" коментаришући њихов предстојећи концерт. Дуо ће наступити 13. јула са почетком у 21 час у Арт дворишту Банског двора. Умјетница истиче да је велики изазов на само двије стандардне флауте дочарати тако широк спектар епоха, сензибилитета и звукова, додајући да ће у интимном простору Банског двора кроз минималистички дует створити праву музичку магију.

- Наш задатак је да кроз само двије мелодијске линије изградимо читаве свјетове дишући као једно тијело. Арт двориште Банског двора је савршен, интиман амбијент за такву врсту звучне трансформације, рекла је Лончарева.

ГЛАС: Често истичете да ансамбл тежи извођењу савремене, модерне класичне музике, због чега су многи композитори почели да пишу намјенски за вас. Колико је за развој једне музичке сцене важна та жива сарадња између извођача и савремених аутора и колико она помјера границе у перцепцији флауте?

ЛОНЧАР: Жива сарадња између извођача и савремених аутора представља, без претјеривања, како у прошлости, тако и данас, стварни живот сваке здраве музичке сцене. Када композитор пише намјенски за нас, то није само механички процес, то је дијалог у којем се међусобно инспиришемо. За развој домаће сцене то је кључно, јер тако заједно стварамо нову културну баштину и остављамо насљедство будућим генерацијама. Са друге стране та сарадња невјероватно помјера границе у перцепцији флауте. Стереотип о флаути као искључиво њежном, лирском или "птичијем" инструменту потпуно нестаје у савременом стваралаштву. Кроз модерне технике свирања композитори од нас траже нове звучне боје, перкусивност и експресивност за коју публика често и не зна да је изводљива на флаути. На тај начин показујемо да класична музика није нешто што припада само прошлости, већ да је и те како жива, модерна и актуелна данас.

ГЛАС: "Флутете" су основане у фебруару 2014. године, што значи да иза себе имате већ више од деценије континуираног рада, наступа у земљи и иностранству те више од стотину концерата. Када се осврнете уназад, на коју сте савладану препреку или успјех ансамбла данас најпоноснији?

ЛОНЧАР: Када погледамо уназад кроз све ове године најпоносније смо на чињеницу да смо опстале и остале вјерне својој почетној визији, али и на то што смо научиле да се развијамо и мијењамо кроз различите формације. Наша снага лежи у трансформацији, у зависности од програма и идеје, наступамо као квартет, трио, дуо са клавиром или као огољени дуо флаута. Та прилагодљивост нам је омогућила да истражимо невјероватно широк репертоар. Највећа препрека за сваки независни камерни ансамбл на нашим просторима јесте континуитет. Направити један концерт или пројекат је лијепо, али трајати више од деценије, одржати више од стотину концерата и константно подизати извођачки ниво, то је прави изазов. Поносне смо на то што смо успјеле да изградимо сопствени, препознатљив музички израз и што смо од почетне идеје развиле организацију која не само да изводи музику, већ активно покреће сцену, едукује младе и ствара простор за домаће ауторе. Сваки излазак на међународну сцену и свако ново дјело које је написано за нас су велики успјеси, али наш највећи тријумф је управо та константност, међусобно повјерење и публика која заједно са нама расте све ове године.

ГЛАС: Изазов за сваког педагога и музичара јесте како мотивисати дјецу у ери брзих интернет садржаја да се посвете инструменту који захтијева године строге дисциплине. Шта је Ваш главни адут када младе покушавате заљубити у звук флауте, али и генерално умјетничке музике?

ЛОНЧАР: То је вјероватно највећи изазов модерне педагогије. У времену када је све доступно на један клик и када се пажња мјери секундама, тражити од дјетета да сједне и сатима вјежба дуге, издржане тонове или техничке вјежбе дјелује скоро утопијски. Дисциплина коју тражи инструмент данас је у потпуном контрасту са брзином живота. Мој главни адут у тој борби јесте аутентичност, лични примјер и емпатија. Дјеца непогрешиво осјећају страст, не можете их преварити. Ако ви сами искрено живите ту музику и показујете им њену магију кроз сопствено свирање и наступе, они ће пожељети да и сами то ураде. Трудим се да им класичну музику не представљам као нешто круто, досадно или музејско, већ као жив простор у којем могу да изразе своје емоције. Када дијете кроз инструмент први пут осјети ту врсту слободе и када схвати да звук који је управо произвело има моћ да некога дотакне, интернет брзо губи битку. Кључ је у томе да их не учимо само сувој техници, већ да их научимо да слушају, осјећају и, на крају, заљубе се у тај процес стварања.

ГЛАС: Отворено говорите о томе да нам недостаје медијски простор за популаризацију умјетности, посебно на телевизији, гдје нема емисија у потпуности посвећених култури. На који начин "Флутете" и слични ансамбли данас воде ту битку за видљивост те да ли су друштвене мреже постале ваша примарна алтернативна сцена за комуникацију с публиком?

ЛОНЧАР: Потпуно одсуство телевизијских емисија које су у цијелости посвећене култури и класичној музици велики је системски проблем. Умјетност је потиснута на маргине информативних програма, гдје за културу остане свега неколико минута, и то само понекад, на крају Дневника, и то углавном у форми кратке вијести. У таквим околностима ми се за видљивост не боримо само као извођачи, већ и као сопствени менаџери, агенти за односе с јавношћу и продуценти. У тој борби друштвене мреже су неизбјежно постале наша примарна алтернативна сцена. Ипак, оне не могу у потпуности замијенити озбиљну медијску подршку. Оне су сјајан алат за директну комуникацију са нашом постојећом публиком, али да бисмо допрли до нових генерација и шире заједнице, јавни простор мора поново препознати вриједност културе. Наша "битка" се зато води на два фронта: на мрежама градимо заједницу, а на сцени Банског двора и других дворана нудимо врхунски квалитет који оправдава наше трајање.

ГЛАС: Публика је "Флутете" током година упознала у различитим формацијама (квартет, трио), а данас наступате као дуо који чините Марија Пилиповић и Ви. Колико је изазовно било пролазити кроз све те различите "формате" састава и шта је свака од тих промјена донијела Вашем личном и професионалном сазријевању?

ЛОНЧАР: Свака трансформација кроз коју су "Флутете" прошле била је и велики изазов и невјероватна школа. Свирати у квартету, трију, са клавиром или у дуу захтијева потпуно другачији начин размишљања и слушања, али и другачију одговорност на сцени. Што је састав мањи, то је простор за "скривање" мањи, у дуу сваки тон и свака промјена темпа или динамике зависе искључиво од те двије линије звука.

Пролазак кроз све ове формате донио ми је огромно професионално и лично сазријевање. Научила сам да будем флексибилна, да брзо реагујем и да инструмент прилагођавам различитим улогама, некада сте вођа који носи тему, а некада подршка која боји звук из позадине. То што данас Марија и ја наступамо као дуо резултат је природне еволуције нашег дугогодишњег заједничког рада. Нас двије се толико дуго познајемо и музички дијелимо сцену да је наше разумијевање постало интуитивно. Свака претходна формација нам је дала ширину, али овај тренутни дуо формат нам доноси једну посебну, дубоку камерну зрелост и слободу коју публика, вјерујем, и те како осјети.

ГЛАС: Када сте основали "Флутете" извођачка сцена за камерну музику овог типа била је у потпуно другачијој позицији. Да ли сте тада, на самом почетку, вјеровали да ћете десет година касније и даље са истом свјежином и ентузијазмом помјерати границе домаће сцене? Шта је Ваше погонско гориво за све ове године?

ЛОНЧАР: Ако ћу бити потпуно искрена, на самом почетку нисмо превише размишљале о томе гдје ћемо бити за десет или двадесет година. Биле смо вођене чистим ентузијазмом и огромном жељом да свирамо, стварамо и понудимо нешто што је тада нашој сцени озбиљно недостајало. Позиција камерне музике је тада била незавидна, а ми смо у тај простор ушле отвореног срца, без калкулација. Да нам је неко тада рекао шта ћемо све постићи, кроз које формате ћемо се трансформисати и колико ће дјела бити написано баш за нас, вјероватно би нам то дјеловало као нестваран сан.

ГЛАС: Шта је Ваше погонско гориво током свих ових година које одржава свјежину Вашег умјетничког израза и не дозвољава ентузијазму да утихне?

ЛОНЧАР: Моје погонско гориво за све ове године чине три ствари: љубав према инструменту, одговорност према музици коју изводимо и размјена енергије са публиком. Сваки излазак на сцену, па тако и овај предстојећи у Арт дворишту Банског двора, за мене је нови почетак. Свијест о томе да кроз свој рад помјерамо границе, да инспиришемо неке нове клинце да заволе флауту и да стварамо нову културну баштину за ову средину - то је оно што држи свјежину и што не дозвољава ентузијазму да утихне. Када знате да то што радите има дубљи смисао и вриједност која остаје, мотив никада није тешко пронаћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.