Стефан Миленковић, виолиниста, за “Глас Српске: Музичари без наступа постоје само на пола

Миланка Митрић
Стефан Миленковић, виолиниста, за “Глас Српске: Музичари без наступа постоје само на пола

“Кармина Бурана” је генијална и јединствена, у целом музичком репертоару које обухвата опере, али и инструментална дела. Увек сам имао жељу да учествујем у “Кармини Бурани”, да је свирам, али то је композиција која је направљена за огроман оркестар. Онда сам упознао Ану Крстајић и након једног разговора сам заиста осетио да ако ико може да сажме ово дело у једну интимнију форму, за рецимо виолину и камерни оркестар, то је она.

Казао је ово за “Глас Српске” виолиниста Стефан Миленковић, који ће вечерас наступити на тврђави Кастел у Бањалуци, гдје ће на отварању “Бањалука феста” заједно са оркестром “Камерата” Нови Сад премијерно извести и оперу “Кармина Бурана”, у аранжману Ане Крстајић. Вечерашњи концерт почиње у 20 часова.

- Када смо почели да развијамо тај концепт и када је аранжман завршен, постало је евидентно да је успешан и да је то дело, на неки начин интересантније када је у мањој формацији, јер се чује сва текстура и све намере. Написано је по узору на песме из средњег века, које су писали тзв. голијарди, а на те њихове стихове, Карл Орф је изабрао 24 стиха да напише “Кармину Бурану”. Ако замислимо њих тада, не замишљамо огроман оркестар и два хора, него интимне формације и људе који су писали и певали о срећи и животу - додаје он.

ГЛАС: Од свих наступа икад, постоји ли неки који Вам је макар за нијансу дражи од осталих?

МИЛЕНКОВИЋ: Многе памтим, често из различитих разлога. Некад због публике, некад због мог осећаја, или места на којем је концерт. Сви су различити и остављају дубок осећај и утисак. Сваки пут ми делимо нашу музику са публиком, али и наш живот. Размишљам о следећем концерту увек и сада се радујем концерту у Бањалуци, на тако импресивном и живописном месту као што је Кастел. Презентујемо пројекат први пут, на једном таквом месту. Све то има посебних и дубљих значења за мене.

ГЛАС: Живот у пандемији донио је различита ограничења, а самим тим и зауставио музику уживо и концерте на отвореном. Какав је осјећај вратити се таквим (већим) наступима?

МИЛЕНКОВИЋ: Повратак концертима је неописив, јер колико год уђемо у машину и рутину путовања и концерата, колико год је то сваки пут посебно, такав интензитет постаје навика и почињеш да узимаш то здраво за готово. Кад је све стало, тада смо видели колико је значење људског контакта. Технологија не може да замени то и то се сада јасно видело. Сви смо гладни и жедни наступа. Музичари без наступа постоје само на пола.

ГЛАС: Колико је живот у оваквим условима утицао на промјене у нама, и поимању умјетности и културе као нужности без које не можемо?

МИЛЕНКОВИЋ: Схватили смо колико неке ствари узимамо здраво за готово. Које последице ће се осећати и колико ће утицати на нашу професију, то је тешко предвидети. Искрено се надам да ће више бити позитивних утисака. Уметници на сцени и наступ - то не може да се надомести и то је нешто што ће да траје.

ГЛАС: Умије ли свијет да његује и пази на умјетност и културу онако како би требало?

МИЛЕНКОВИЋ: Уме. То зависи од поднебља и менталитета. Битно је да сви негујемо своју културу, традицију и историју, језик, музику и обичаје. То прави целину која нас оснажује и обогаћује. Треба ју неговати, али треба хватати и корак са светом и користити модерну технологију управо да би се и заштитила традиција, историја и уметност Једно без другога не може. Неопходно је да се бринемо о томе. То је оно што смо ми и то је оно што нас разликује од животиња. Велики елемент ту је економија. Неке ствари и активности су комерцијалније и доносе већу зараду. Аутоматски се више инсистира на њима, а на друге видове уметности гледа се као на музејске, за мањи број људи. Но, то је нормално и то је увек постојало. Данас делује као да свет не хаје, зато што је све увећано дигитализацијом, све се види и сви имају глас, тако да је некад теже направити одабир.

ГЛАС: Како популаризовати класичну музику?

МИЛЕНКОВИЋ: Најлакши је директан начин - да то чинимо оним што радимо, нашим примером и личношћу. Не само да добро радимо и да смо одлични уметници, него да смо као особе  атрактивни, и да публике може да се идентификује са нама. Из овог или оног разлога. Тада људи долазе на концерт да чују вас, да виде вас и то је кључ. Тада се људи идентификују. Данас, да би се анимирали млађи, треба да виде примере млађих. Најбољи је начин примером. Не верујем да ће то икад бити на некој скали рока или попа, јер начин на који музицирамо је суптилнији и није за огромне просторе. Баш због тога што вас одведе у прозрачнију димензију, остаје безвремено и увек актуелно. Дођете на концерт и транспортујете се на неко друго место. Све има разлог зашто траје толико и зашто и даље људи цене класику и иду на концерте. Наш пример мора да буде свестран и свеж.

ГЛАС: Како с те стране приступате младим људима као предавач? Како младе таленте и оне који су посвећени музици усмјерити на прави начин и пружити им свима прилику и простор да изађу и покажу свијету своје умијеће?

МИЛЕНКОВИЋ: Битно је да осете неко брине о њима и усмерава их на прави начин, да добијају алат и науче и занат, да имају јаке темеље и да обогаћују израз, да су музички знатижељни, да сами уче. Није довољно једно дело одсвирати добро, треба се поистоветити с њим. Данас имамо већу шансу него икад за показивање у свету, због технологије. Неке земље активно раде на томе да промовишу младе таленте у нечему. Нема много оних који то раде баш у класичној музици. Интерно да, али да експортују не. Као суперсилу виолине знам Јужну Кореју. Има много виолиниста. Прави се култ виолине и имају више могућности и репутације. Ја сада овде активно радим на томе, и то је процес који ће трајати.

ГЛАС: Шта бисмо као индивидуе могли да радимо, да бисмо учинили свијет бољим за себе и за друге?

МИЛЕНКОВИЋ: Здраво је када полазимо од себе, не кривимо друге, стицај околности, срећу и несрећу. Треба почети од себе и размишљати о томе шта можемо да урадимо, за које ствари смо захвални, које имамо, а не које немамо. Тада наш живот може да се трансформише на боље. Важно је да препознамо све што имамо и на чему смо захвални. То мења оптику и чини да слободније и широког срца идемо кроз живот. Кад смо захвални на томе што имамо, почињемо да имамо више и привлачимо све ствари.

ГЛАС: Мислите ли да политичка коректност уништава умјетност? И какво је Ваше виђење тога?

МИЛЕНКОВИЋ: Чињеница је да историја има много епизода и много епизода које нису лепе и на неки начин то се одражава и у уметности и музици. И сада постоји тенденција преиспитивања музике и зашто се неки  композитори свирају више од других или су присутне више или мање. Конкретно говорим о музици. Сеизмичка померања нису увек пријатна јер наилазимо на наше навике, естаблишмент, на групе људи који неће да се ствари мењају, којима одговара поредак. Увек долази до отпора, трења и тензија. То може да допринесе већем обогаћивању сцене и схватању публике.  С друге стране, избрисати све што је до сада било и начин, није баш природно, али је природно да се наше рухо мења, да пролазимо кроз циклусе, тако да музика није изузетак у томе, поготово кад се ради о уметности која живи у тренутку. Ми смо негде између, зато је то нелагодно. Имамо и традицију којој треба остати веран, а с друге стране морамо бити иновативни и креативни. То је широка тема, али је актуелна. Не бих претеривао ни у каквом смислуи, али бити учтив и не повређивати друга бића је увек ок. Проблем је кад се од тога прави идеологија. Онда то није нормално, јер опет долазимо до тога да због силне политике коректности немамо права на нека друга размишљања и то се види доста и у САД. Ту се попреко гледа на различита мишљења. То је претерано, али је резултати претеривања у неком другом смислу, у историјском тренутку који је штетио. И сада се та вага помера.

Слобода

ГЛАС: У чему налазите највише слободе? И постоји ли слобода ван оне индивидуалне коју сами у себи нађемо?

МИЛЕНКОВИЋ: Питање слободе је релативно, бар код нас који свирамо класичну музику. С једне стране свирамо композиције које су већ написане, са друге стране у интерпретацији смо неограничени. Ту онда убацујемо и елементе других људи. Има ту много слободе. Слобода је у нама. У музици је битно да окусимо и експериментишемо, да се не плашимо слободе, нашег мишљења, без обзира не неке тренутне тенденције. То је једини начин да будемо аутентични. Суштина је да уметник буде слободан. То је дефиниција уметности. Ми у тој слободи можемо да будемо конзервативни. Делициозно је бити уметник, а класични уметник често плеше на ивици тог парадокса.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана