Stefan Milenković, violinista, za “Glas Srpske: Muzičari bez nastupa postoje samo na pola

Milanka Mitrić
Stefan Milenković, violinista, za “Glas Srpske: Muzičari bez nastupa postoje samo na pola

“Karmina Burana” je genijalna i jedinstvena, u celom muzičkom repertoaru koje obuhvata opere, ali i instrumentalna dela. Uvek sam imao želju da učestvujem u “Karmini Burani”, da je sviram, ali to je kompozicija koja je napravljena za ogroman orkestar. Onda sam upoznao Anu Krstajić i nakon jednog razgovora sam zaista osetio da ako iko može da sažme ovo delo u jednu intimniju formu, za recimo violinu i kamerni orkestar, to je ona.

Kazao je ovo za “Glas Srpske” violinista Stefan Milenković, koji će večeras nastupiti na tvrđavi Kastel u Banjaluci, gdje će na otvaranju “Banjaluka festa” zajedno sa orkestrom “Kamerata” Novi Sad premijerno izvesti i operu “Karmina Burana”, u aranžmanu Ane Krstajić. Večerašnji koncert počinje u 20 časova.

- Kada smo počeli da razvijamo taj koncept i kada je aranžman završen, postalo je evidentno da je uspešan i da je to delo, na neki način interesantnije kada je u manjoj formaciji, jer se čuje sva tekstura i sve namere. Napisano je po uzoru na pesme iz srednjeg veka, koje su pisali tzv. golijardi, a na te njihove stihove, Karl Orf je izabrao 24 stiha da napiše “Karminu Buranu”. Ako zamislimo njih tada, ne zamišljamo ogroman orkestar i dva hora, nego intimne formacije i ljude koji su pisali i pevali o sreći i životu - dodaje on.

GLAS: Od svih nastupa ikad, postoji li neki koji Vam je makar za nijansu draži od ostalih?

MILENKOVIĆ: Mnoge pamtim, često iz različitih razloga. Nekad zbog publike, nekad zbog mog osećaja, ili mesta na kojem je koncert. Svi su različiti i ostavljaju dubok osećaj i utisak. Svaki put mi delimo našu muziku sa publikom, ali i naš život. Razmišljam o sledećem koncertu uvek i sada se radujem koncertu u Banjaluci, na tako impresivnom i živopisnom mestu kao što je Kastel. Prezentujemo projekat prvi put, na jednom takvom mestu. Sve to ima posebnih i dubljih značenja za mene.

GLAS: Život u pandemiji donio je različita ograničenja, a samim tim i zaustavio muziku uživo i koncerte na otvorenom. Kakav je osjećaj vratiti se takvim (većim) nastupima?

MILENKOVIĆ: Povratak koncertima je neopisiv, jer koliko god uđemo u mašinu i rutinu putovanja i koncerata, koliko god je to svaki put posebno, takav intenzitet postaje navika i počinješ da uzimaš to zdravo za gotovo. Kad je sve stalo, tada smo videli koliko je značenje ljudskog kontakta. Tehnologija ne može da zameni to i to se sada jasno videlo. Svi smo gladni i žedni nastupa. Muzičari bez nastupa postoje samo na pola.

GLAS: Koliko je život u ovakvim uslovima uticao na promjene u nama, i poimanju umjetnosti i kulture kao nužnosti bez koje ne možemo?

MILENKOVIĆ: Shvatili smo koliko neke stvari uzimamo zdravo za gotovo. Koje posledice će se osećati i koliko će uticati na našu profesiju, to je teško predvideti. Iskreno se nadam da će više biti pozitivnih utisaka. Umetnici na sceni i nastup - to ne može da se nadomesti i to je nešto što će da traje.

GLAS: Umije li svijet da njeguje i pazi na umjetnost i kulturu onako kako bi trebalo?

MILENKOVIĆ: Ume. To zavisi od podneblja i mentaliteta. Bitno je da svi negujemo svoju kulturu, tradiciju i istoriju, jezik, muziku i običaje. To pravi celinu koja nas osnažuje i obogaćuje. Treba ju negovati, ali treba hvatati i korak sa svetom i koristiti modernu tehnologiju upravo da bi se i zaštitila tradicija, istorija i umetnost Jedno bez drugoga ne može. Neophodno je da se brinemo o tome. To je ono što smo mi i to je ono što nas razlikuje od životinja. Veliki element tu je ekonomija. Neke stvari i aktivnosti su komercijalnije i donose veću zaradu. Automatski se više insistira na njima, a na druge vidove umetnosti gleda se kao na muzejske, za manji broj ljudi. No, to je normalno i to je uvek postojalo. Danas deluje kao da svet ne haje, zato što je sve uvećano digitalizacijom, sve se vidi i svi imaju glas, tako da je nekad teže napraviti odabir.

GLAS: Kako popularizovati klasičnu muziku?

MILENKOVIĆ: Najlakši je direktan način - da to činimo onim što radimo, našim primerom i ličnošću. Ne samo da dobro radimo i da smo odlični umetnici, nego da smo kao osobe  atraktivni, i da publike može da se identifikuje sa nama. Iz ovog ili onog razloga. Tada ljudi dolaze na koncert da čuju vas, da vide vas i to je ključ. Tada se ljudi identifikuju. Danas, da bi se animirali mlađi, treba da vide primere mlađih. Najbolji je način primerom. Ne verujem da će to ikad biti na nekoj skali roka ili popa, jer način na koji muziciramo je suptilniji i nije za ogromne prostore. Baš zbog toga što vas odvede u prozračniju dimenziju, ostaje bezvremeno i uvek aktuelno. Dođete na koncert i transportujete se na neko drugo mesto. Sve ima razlog zašto traje toliko i zašto i dalje ljudi cene klasiku i idu na koncerte. Naš primer mora da bude svestran i svež.

GLAS: Kako s te strane pristupate mladim ljudima kao predavač? Kako mlade talente i one koji su posvećeni muzici usmjeriti na pravi način i pružiti im svima priliku i prostor da izađu i pokažu svijetu svoje umijeće?

MILENKOVIĆ: Bitno je da osete neko brine o njima i usmerava ih na pravi način, da dobijaju alat i nauče i zanat, da imaju jake temelje i da obogaćuju izraz, da su muzički znatiželjni, da sami uče. Nije dovoljno jedno delo odsvirati dobro, treba se poistovetiti s njim. Danas imamo veću šansu nego ikad za pokazivanje u svetu, zbog tehnologije. Neke zemlje aktivno rade na tome da promovišu mlade talente u nečemu. Nema mnogo onih koji to rade baš u klasičnoj muzici. Interno da, ali da eksportuju ne. Kao supersilu violine znam Južnu Koreju. Ima mnogo violinista. Pravi se kult violine i imaju više mogućnosti i reputacije. Ja sada ovde aktivno radim na tome, i to je proces koji će trajati.

GLAS: Šta bismo kao individue mogli da radimo, da bismo učinili svijet boljim za sebe i za druge?

MILENKOVIĆ: Zdravo je kada polazimo od sebe, ne krivimo druge, sticaj okolnosti, sreću i nesreću. Treba početi od sebe i razmišljati o tome šta možemo da uradimo, za koje stvari smo zahvalni, koje imamo, a ne koje nemamo. Tada naš život može da se transformiše na bolje. Važno je da prepoznamo sve što imamo i na čemu smo zahvalni. To menja optiku i čini da slobodnije i širokog srca idemo kroz život. Kad smo zahvalni na tome što imamo, počinjemo da imamo više i privlačimo sve stvari.

GLAS: Mislite li da politička korektnost uništava umjetnost? I kakvo je Vaše viđenje toga?

MILENKOVIĆ: Činjenica je da istorija ima mnogo epizoda i mnogo epizoda koje nisu lepe i na neki način to se odražava i u umetnosti i muzici. I sada postoji tendencija preispitivanja muzike i zašto se neki  kompozitori sviraju više od drugih ili su prisutne više ili manje. Konkretno govorim o muzici. Seizmička pomeranja nisu uvek prijatna jer nailazimo na naše navike, establišment, na grupe ljudi koji neće da se stvari menjaju, kojima odgovara poredak. Uvek dolazi do otpora, trenja i tenzija. To može da doprinese većem obogaćivanju scene i shvatanju publike.  S druge strane, izbrisati sve što je do sada bilo i način, nije baš prirodno, ali je prirodno da se naše ruho menja, da prolazimo kroz cikluse, tako da muzika nije izuzetak u tome, pogotovo kad se radi o umetnosti koja živi u trenutku. Mi smo negde između, zato je to nelagodno. Imamo i tradiciju kojoj treba ostati veran, a s druge strane moramo biti inovativni i kreativni. To je široka tema, ali je aktuelna. Ne bih preterivao ni u kakvom smislui, ali biti učtiv i ne povređivati druga bića je uvek ok. Problem je kad se od toga pravi ideologija. Onda to nije normalno, jer opet dolazimo do toga da zbog silne politike korektnosti nemamo prava na neka druga razmišljanja i to se vidi dosta i u SAD. Tu se popreko gleda na različita mišljenja. To je preterano, ali je rezultati preterivanja u nekom drugom smislu, u istorijskom trenutku koji je štetio. I sada se ta vaga pomera.

Sloboda

GLAS: U čemu nalazite najviše slobode? I postoji li sloboda van one individualne koju sami u sebi nađemo?

MILENKOVIĆ: Pitanje slobode je relativno, bar kod nas koji sviramo klasičnu muziku. S jedne strane sviramo kompozicije koje su već napisane, sa druge strane u interpretaciji smo neograničeni. Tu onda ubacujemo i elemente drugih ljudi. Ima tu mnogo slobode. Sloboda je u nama. U muzici je bitno da okusimo i eksperimentišemo, da se ne plašimo slobode, našeg mišljenja, bez obzira ne neke trenutne tendencije. To je jedini način da budemo autentični. Suština je da umetnik bude slobodan. To je definicija umetnosti. Mi u toj slobodi možemo da budemo konzervativni. Deliciozno je biti umetnik, a klasični umetnik često pleše na ivici tog paradoksa.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana