Славна музичарка Биља Крстић за “Глас Српске”: Сачували смо богатство традиције

Казала је ово за “Глас Српске” славна дива домаћег етно-звука Биља Крстић, а она и њен “Бистрик” оркестар током актуелне године обиљежавају двије деценије постојања. Прослава укључује велике планове, који обухватају концерте широм региона и свијета, документарни филм о раду оркестра те нови албум након четворогодишње студијске паузе.

- Имали смо жељу да још у децембру 2020. почнемо са обележавањем, на дан када нам је пре 20 година изашао први албум, али из познатих разлога морали смо да померимо све за ову годину. И ево спремни смо, једва чекамо нове сусрете са публиком и да запевамо као некада - каже она.

ГЛАС: Почели сте се бавити народном пјесмом или боље речено пјесмом из народа у доба када је појам “народно” код доброг дијела стручне критике, па и јавности, био у принципу негативан, када је у питању музички квалитет. Колико је рад “Бистрика” и још неколико колега успио промијенити овакав став за протеклих 20 година?

БИЉА КРСТИЋ: Овакав приступ обради традиционалних песама, које смо “Бистрик” и ја радили је био увелико прихваћен у свету. Светска музичка сцена је била преплављена оркестрима и извођачима који су своју традиционалну музику промовисали на фестивалима. О тој музици се писало у разним специјализованим часописима попут енглеског “Songlines”, постојале су радио-емисије које су представљале музику света и отварале један фантастичан простор. Полако су се ствари и код нас мењале у вези са традиционалном музиком и настајањем етно-сцене у којој смо имали фантастичне оркестре који су бранили боје нашег богатог етномузиколошког наслеђа. Данас смо поносни што смо се уписали на листу верних чувара традиције и надамо се да ће ове младе генерације дати свој допринос да листа буде још богатија.

ГЛАС: Каријеру сте почели у акустичарским и поп водама, тако да је Ваш улазак крајем деведесетих у истраживање и оживљавање најплеменитијих дијелова етно-традиције био велико изненађење за ширу публику. Ко су “кривци” за ову одлуку и шта је био Ваш мотив и циљ?

БИЉА КРСТИЋ: Деведесетих сам правила кратку паузу у певачкој каријери. У то време сам радила као музички уредник у РБ1 и пратила топ-листе са традиционалном музиком света коју су маестрално изводили музичари са свих континената. Албумима издавачке куће Питера Габријела “Real world records” била сам опчињена као и фестивалом “Womad”, где је Питер био суоснивач. Када сам први пут чула мађарску певачицу Марту Себестyен и бугарску певачицу Стефку Сабатинову, помислила сам да бих могла нешто слично урадити и ја са нашом традиционалном музиком и тако је све кренуло.

ГЛАС: Шта је била пресудно да након првог албума из 2001. године наставите бављење музичком традицијом? Реакције стручне јавности, реакција публике или нешто треће?

БИЉА КРСТИЋ: Поред публике која нас је пригрлила велику подршку смо добили и од наших еминентних критичара Пеце Поповића и Ивана Ивачковића. Својевремено су написали одличне текстове поводом изласка првог албума “Бистрика” и концерата и тиме нам пуно помогли, дали ветар у леђа. Хвала им што нас и данас чувају и прате у свему што радимо.

ГЛАС: Како генерално тече Ваш процес бирања пјесма, аранжмана и рад са колегама из “Бистрика” у студију? Шта је пресудни фактор приликом избора неке традиционалне нумере, звук, текст емоција?

БИЉА КРСТИЋ: Подједнако су ми важни мелодија и текст, није обавезно, али би било добро да песма има и неки атрактиван припев. Песма и ја морамо да дишемо заједно, ко једно. Волим када песму лако певам без напора. Аранжман је битан, песми даје тај лепршави, провидни вео или је смести у нови оквир и да јој нови сјај, а у “Бистрик” оркестру за такве аранжмане је задужен наш Мики Станојевић, који непогрешиво песми дода лепоту и раскош. Уснимавање инструмената и вокала је најлакши део посла, јер музичари из “Бистрика” су велики професионалци. Под будним оком шефа Микија све је на свом месту па и ако затреба дотеривање неких хармонских линија ради се на лицу места.

ГЛАС: Свирали сте широм планете, више од 600 стотина концерата је иза “Бистрика”, реакције су позитивне, чак бих рекао, што је нека врста парадокса, позитивније вани него код нас. Колико је комуникација разноврсне публике са пјесмама утицала на Вас као извођача и аутора?

БИЉА КРСТИЋ: Дивне успомене носим из земаља које немају баш много сличности са нашом музиком. Индонежани су ме пријатно изненадили како су тачно певали са нама на радионици песме које смо их учили пре концерата на Балију и у Џакарти. Исто искуство је било и у Салвадору, али ми је било веома занимљиво и у Пољској. Ипак у Истанбулу је било најлепше, јер је Таксим био препун људи који су били сјајно расположени за песму и игру и негде су ме подсетили на нашу публику.

ГЛАС: На почетку рада били сте уз још пар колега нека врста музичког Дон Кихота у области етно-музике. Да ли се данас ситуација промијенила и видите ли неке занимљиве умјетнике млађе генерације који настављају пут “Бистрика”?

БИЉА КРСТИЋ: Има пуно младих талентованих сјајних музичара, певача, дугачак је списак и било би неправедно неког не поменути, зато никога нећу одвајати. Само још да решимо проблем да им буде направљено место које заслужују и пружена шанса да покажу своје раскошне таленте. Није то мали проблем, чини ми се као да нема места традиционалној музици на данашњој музичкој сцени, не рачунам ту културно-уметничка друштва, јер су она одлично организована и врло лепо раде већ дуги низ година, овде је реч о World Music сцени, етно-сцени, како год се звала, морала би бити боље организована.

ГЛАС: Сарађивали сте са великим бројем музичара, умјетника, етнолога и музиколога, кога бисте све поменули као људе који су дали свој допринос, изградили и створили репутацију “Бистрика”?

БИЉА КРСТИЋ: Било је заиста пуно људи који су нам помагали, бодрили нас и учили да истрајемо на овом путу. Често говорим о етномузикологу и композитору Микану Обрадовићу са којим имамо одличну сарадњу, даровао нам је најлепше а цапелла песме за наше албуме. Списку бих додала и сјајне продуценте: Воја Аралица, Павле Богдановић и врхунски тонски сниматељ Мики Тодоровић…

ГЛАС: Недавно сте поменули да ће прослава јубилеја протећи у знаку броја седам. Откуд баш та симболика и зашто?

БИЉА КРСТИЋ: Јубилеј смо осмислили у знаку моћне симболике броја седам. У многим традицијама овај свети број означава срећу. Наша срећа је огромна и желимо је поделити са публиком, после одржати седам концерата, сваки концерт ће отворити песма “7 сати удара”, концерти ће почињати у седам увече (19 часова). Припремили смо и документарни филм, носиће назив управо по тој песми, која се налази на нашем првом студијском албуму “Бистрик” и седма је по реду…. нови албум ће такође у овој јубиларној години изаћи крајем децембра, пред Нову годину.

ГЛАС: Када сте већ поменули документарни филм “Седам сати удара”, откуд та идеја и ко је све укључен у његово стварање?

БИЉА КРСТИЋ: Значај овог документарног филма је у препознавању вредности традиционалне музике, кроз истраживачки пут и рад “Бистрика” на прикупљању и обради нашег музичког блага. У документарном филму ћемо показати како тече читав процес у вези са прикупљањем песама, како радимо аранжмане, које инструменте користимо, како мелографишемо и правимо вишегласне вокалне аранжмане, биће речи и о стилизацији, како песама тако и у нашим костимима које креира чланица оркестра Ружа Рудић. Укључени смо сви из “Бистрика”, већи део средстава смо сами обезбедили, али је и једним делом суфинансирало и Министарство културе.

ГЛАС: Када се осврнете на протеклих 20 година, да ли бисте нешто мијењали или чак урадили другачије да сте у могућности.

БИЉА КРСТИЋ: Можда бих само кренула са “Бистриком” коју годину раније. Остало ништа не бих мењала.

 Звук за нове генерације

ГЛАС: Нови албум чекамо пуне три године, у којем се смјеру крећете, наслањате се на пјесма забиљежене на албуму “Свод” или истражујте неке нови мотиве?

БИЉА КРСТИЋ: Биће и овог пута веома занимљивих обрада старих песама. А оно што је важно и даље настојимо да аранжманима, интерпретацијом, вокалном и инструменталном, традиционалну песму и музику приближимо данашњем музичком укусу. Свесни смо да фолклор, као народна уметност, нестаје и да морамо променити однос према традицији, наслеђу и свему што је аутентично, а то ћемо постићи тако што ћемо пронаћи нов, прихватљив и разумљив начин да то далеко, прохујало доба буде учињено блиским, емотивно инспиративним, свима, посебно мислим на младе генерације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.