Сјећање на Милана Младеновића: Три деценије од одласка гласа генерације

БЕОГРАД- На данашњи дан, 5. новембра, навршава се 31 година од смрти фронтмена „Екатерине Велике“, умјетника чије пјесме и даље обликују дух региона.

Прошло је више од три деценије откако нас је напустио Милан Младеновић – пјесник, музичар и симбол једне епохе. Његов глас и стихови, уткани у пјесме „Екатерине Велике“, „Шарла Акробате“ и других пројеката, и даље носе поруке слободе, љубави и унутрашњег преиспитивања.

Пут који није знао за границе

Младеновић је рођен 21. септембра 1958. у Загребу, у породици официра Југословенске народне армије. Дјетињство је провео између Загреба, Сарајева и Београда, гдје се као тинејџер обликовао као умјетник. У 11. београдској гимназији упознао је људе са којима ће касније створити музику која је мијењала све – искрену, бунтовну и поетичну.

Први озбиљнији бенд био му је „Лимуново дрво“, али кључни тренутак долази почетком осамдесетих са настанком „Шарла Акробате“. Њихов албум „Бистрији или тупљи човјек бива кад...“ из 1981. године и данас се сматра једним од најважнијих издања југословенског новог таласа. Пјесме попут „Она се буди“ и „Нико као ја“ постале су манифест младих који су жељели промјену.

Музика која је постала покрет

Пред крај 1981. Младеновић формира бенд „Катарина II“ са пријатељима и музичарима из претходно наведених група, ту први пут са њима свира и клавијатуристкиња Маргита Стефановић Маги.

Након издавања истоименог албума, где су место нашле пјесме „Аут“, „Јесен“, „Радостан дан“ и друге, услед несугласица бенд се распада и ствара се „Екатарина Велика“ популарнија под називом ЕКВ, која ће Младеновића и остатак бенда уздићи до култа. Низали су се албуми „Екатарина Велика“, „С ветром у лице“, „Љубав“, заједно носећи ванвременске пјесме „Као да је било некад“, „Очи боје меда“, „7 дана“ и друге хитове. Младеновић је инсистирао да се нумере EКВ-a не узимају као поезија и да се не одвајају од музике.

- Песме нам настају на пробама, када почињемо сви заједно да свирамо и то су најбоље песме као „Пар година“ или тако неке - рекао је тада Младеновић.

Албум из 1986. године „С ветром уз лице“, на којем се налази вjероватно најпознатија пјесма групе „Ти си сав мој бол“, лансирала је групу на сам врх југословенске рок сцене, где је са Младеновићем као вођом остала све до 1994. године, издајући серију успешних албума.

ЕКВ није био само бенд – био је огледало једне генерације која је у времену друштвених ломова тражила смисао. Младеновићеви стихови били су поетски, али јасни: „Земља је дјевојка која спава“, „Само пар година за нас“, „Буди сам на улици“. Тихи и меланхолични, постали су химне генерације која је жељела да живи пуним плућима, упркос свему.

Умјетник са ставом

Младеновић је био познат по томе што никада није правио компромисе. Током ратних деведесетих, јавно се супротстављао национализму и насиљу. Са члановима „Партибрејкерса“ и „Електричног оргазма“ учествовао је у антиратном пројекту „Римтутитуки“. Његов посљедњи пројекат био је „Ангел’с Бреатх“, снимљен у Бразилу 1994. године са композитором Митаром Суботићем Субом. Албум, прожет егзотичним звуковима и интроспективним тоном, показује да је Милан до посљедњег тренутка трагао за новим музичким изразом.

Новинар и публициста Александар Жикић, аутор књиге „Мјесто у мећави“ посвећене животу и дјелу, нема никакве сумње да је место Милана Младеновића и свих његових бендова, а посебно ЕКВ, у самом врху у историји југословенске рокенрол сцене, али такође и на позицији издвојеној од свих других.

-Никада се ни пре ни после Милана и ЕКВ није догодило да група такве вредности постигне тако велики успех на тржишту. Милан Младеновић био је човек и уметник коме је успело нешто што је, у свим сферама живота, веома ретко: да, не одступајући ни најмање од сопствених људских и уметничких критеријума, окупи око себе запањујуће велики број људи који су га поштовали, веровали му и волели га. Ниједног од тих људи он ни у једном тренутку није изневерио: његова креативна непоткупљивост и високи домети племените употребе талента ничим не могу бити доведени у питање овог музичара-написао је Жикић.

Одлазак и насљеђе

Милан Младеновић преминуо је 5. новембра 1994. године, у 36. години живота, након борбе са тешком болешћу. Његов прерани одлазак оставио је празнину на музичкој и културној сцени, али и мит који и данас живи.

Данас улице, фестивали и награде носе његово име. У Београду се сваке године одржавају концерти и изложбе посвећене његовом стваралаштву, а млађе генерације и даље проналазе инспирацију у његовим ријечима, преноси Данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.