Матија Дедић, пијаниста и композитор, за “Глас Српске”: Задатак младих да дигну глас и направе промјене

Кренули смо да радимо 2019. и снимили “Калеш бре Анђо”,  пјесму која је доступна на “Јутјубу”. Зоран Вуловић Вуле направио је план за много концерата, али тада се дешава корона.

Овако је причу о сарадњи са браћом Ратком и Радишом Теофиловић за “Глас Српске” започео пијаниста и композитор Матија Дедић, који се осврнуо на њихов наступ у Бањалуци, гдје су прије неколико дана премијерно преставили плод те сарадње.

- Ове године је, коначно, све легло, успјели смо да то представимо и мени је драго да је то код Младена Матовића, човјека којем више не знам како да захвалим, нити сам имао прилику да му адекватно вратим. Он је предивна душа, и концертна дворана у Банском двору је увијек пуна. Из разних аспеката и сегмената увијек ме радује када ме позове - додаје он, говорећи о гостовању у Бањалуци гдје често наступа.

ГЛАС: Ваша сарадња спаја различите врсте музике, како је то прихваћено код публике?

ДЕДИЋ: Увијек постоје опречна размишљања. Међутим, ја тај мелос познајем, волим га и волим музику Блиског истока, као и бразилску и италијанску. Џез је прва љубав, ово друго су љубавнице, али дефинитивно Блиски исток, и овај мелос и напјеви, косовски, албански, црногорски, српски - све то волим и отворен сам за то, али свирам на свој начин, јер долазим из класике, као и Васил - пребјегли класичари у џез. Можда ће људи рећи да то није то, али ради се о некој фузији која ће на овоме простору понудити нешто ново. Ако гледамо маркетиншки, тај пројекат био могао и пословно добро да пође, јер и браћа и ја, ипак имамо неки рејтинг на овим просторима. Отворен сам за исток, радио сам са Влатком Стефановским, радио сам са Бојаном и са Василом. Та музика ми није страна, али у њој ипак дајем своје примјесе које су окренуте на атмосферу. На истоку има пуно мистицизма, а то волим. Ту сам више неко ко даје боју која долази из класике, а која може да буде савремена, али којој могу и да дам мало и ране музике и 20. вијека. Надам се да ћу у својој намјери бити успјешан.

ГЛАС: То је, у ствари, и суштина умјетности, да увијек, колико год дјеловало као да је све већ створено, увијек настане нешто другачије?

ДЕДИЋ: Да, али моменат не можемо да створимо. Зато сам ја и отишао у џез воде. Сву ту литературу је маса њих прије мене одсвирала боље, мој прилог томе не би био битан, зато сам отишао у воде које су мало импровизаторске и пружају човјеку више слободе, а и талента да створи нешто своје и нешто непредвидиво.

ГЛАС: Ако се осврнемо на неке умјетнике који су у прошлости стварали музику и коју су данас важни, за кога бисте данас могли да кажете да ће бити тако важан у будућности?

ДЕДИЋ: Не можемо то одредити. С моје стране, фаворит је Џибони, као аутор, предивне пјесме може да нам напише и Александра Милутиновић. Али, ако гледамо количину, опсег опуса и времена које је било прије, много тога је изгубљено одласком и Корнелија Бате Ковача, Зденка Руњића и мог оца, као и Јоже Прившека у Словенији. Нажалост, ти људи јако фале, а фале јер њиховим одласком су широм отворена врата шунду, који влада, јер, нажалост не постоје њихови насљедници. Да и постоје и има их по земљама, они нису занимљиви медијима, тако да немају баш ни прилику да изроне главу. Међу онима који су успјели, издвојио бих рецимо Дамира Имамовића и Тамару Обровац.

ГЛАС: У мору и изобиљу садржаја, колико је тешко борити се против шунда који је зашао у сваку пору друштва?

ДЕДИЋ: На младима је да дигну глас. Дигао сам ја кад је требало, ја више немам ни потребе, јер видим да је све илузорно. Држим се свог посла, а на младима је да сада направе промјене. И увијек ћу рећи да више ништа немам превише да добијем, нити да изгубим, јер и данашње позиве у овим годинама у ненормалној свјетској конкуренцији и продиџијима, посљедицама интернета и доступностима информацијама, добијам, као и Васил, о Бојану да не говорим. И увијек кажем, кад сам вани не наступам за дијаспору, него у Аргентини наступам за Аргентинце, у Мароку за Мароканце. Изградио сам свој пут увијек ћу дићи руку, али све ово скупа је илузорно. Остављам то младима, ми смо покушали све, резултати су никакви, тако да сада морамо се окренути себи, здрављу, породицама и против ове машинерије иза које стоји и велики новац и све, бојим се да смо немоћни. И која то може генерација бити, да је прочисти, не знам. Искрено сам скептик и не видим сунце на видику.

ГЛАС: Да ли су млади данас прилично незаинтересовани да мијењају било шта?

ДЕДИЋ: Празна је “Цибона”, празан је Музеј модерне умјетности, људи не читају - шта очекујемо? Таквим људима је лако манипулисати, ова машинерија је јака, и неук народ. Наша фан база је таква каква јесте, али ту смо да служимо да усрећимо људе који имају сензибилитета, знања и потребе да чују нешто другачије, илити квалитетно, искрено и из срца. Јер, велике су удаљености галаксија и филозофија некомерцијалног и комерцијалног музичара. Комерцијални музичар, част изузецима, ујутру прво гледа какво је стање на “Евентиму”, а ја и даље читам и гледам да ли је заиста Бах знао нешто о квантној механици, физици, Фибоначијевим бројевима итд.

ГЛАС: Недавно је објављен Ваш албум "Matija Dedić Plays Sergio Endrigo"”, шта бисте могли да нам кажете о његовом настанку?

ДЕДИЋ: Након мог албума “Ladies”, који је изашао са 15 мојих најбољих пјевачица, десило се једно ничим изазвано ново дискографско издање, којег нема ни у једном дућану, нити ће бити, дистрибуција је само по Италији, на наруџбу италијанске заједнице у Пули. Серђо је рођен у Пули, као и Габин отац, који је иначе Хваранин. Тамо се ради велики амфитеатар, за 1.200 људи код Ћиркола у Пули, који ће се звати именом “Серђо Ендриго”. Италијани су ме скенирали, те су хтјели да снимим десет његових композиција. Он је био једна велика душа и то је предивни свијет италијанске канцоне. Иначе је био популаран и у Јужној Америци. И пресрећан сам што имам једно уникатно издање које није ни у каквим излозима, неће бити номиновано ни за какве регионалне награде већ је нешто што би могло одшкринути врата неким солистичким наступима у Италији. Изненада добијеш позив да снимиш музику на, уз Кемала Монтена, најближег човјека мога оца, а чија га је смрт, као и Кемина погодила. Заиста сам поносан на то издање. Сад свирамо и даље, а дискографски направићу велику паузу јер ово је било ненадано.

Цибона

ГЛАС: Поменули сте Цибону чији сте велики навијач, шта бисте могли да нам кажете о том свијету, свијету ван музике и стварања?

ДЕДИЋ: Ја сам 1986. године с 13 година отишао на утакмицу, био је ту Антун Врдољак, режисер с којим је Арсен направио и “Глембајеве”, и тад сам први видио Дражена Петровића и то ми је постала моја друга љубав, мало и бијег од строге професорице, а и строгог оца, заинатио сам се и заљубио. Имам 300 ДВД о југословенским утакмицама и олимпијадама. Проводио сам сате и сате шутирајући, заљубио сам се у то и све је то скупа резултирало тиме да ме је на једном игралишту, један викенд видио човјек из ГАК Грац. Истина, то је клуб који је у многоме био у првој лиги, а у кошарци је био у трећој лиги, што није нека велика референца. Кући и данас имам дрес на којем пише ГАК с предње стране, а иза је број шест и испод њега пише Дедић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.