Легендарни првенац групе "Лајбах" слави 40 година

БАЊАЛУКА - Када се у прољеће 1985. године након дугих одлагања и бројних проблема напокон појавио истоимени деби албум групе "Лајбах", без имена и потписа бенда, у издању мале дискографске едиције "Шкуц/Ропот" његови аутори су званично били под забраном због подривања државе СФРЈ, данас четири деценије касније поменута држава одавно не постоји, а "Лајбах" је вјероватно најпознатији свјетски бенд потекао са простора њених друштвених рушевина.

Званични подаци кажу да су га написали, извели, аранжирали и продуцирали чланови: Ебер, Салигер, Дауер и Келер. Снимљен је у Љубљани, у студијима "Метро" (септембар 1983., копродуценти Изток Черне и Невен Смолчић) и потом "Тиволи" (додатне нумере, 1984., копродуцент Тони Јуриј), а штампан је врло квалитетно у "Југотону".  Предња страна омота садржавала је препознатљиви Маљевичев крст с обрисима човјека распетог на истом, што је јасна алузија на распеће на свастику са слике "Некад у средњем вијеку", њемачког сликара Хелмута Херзфелда који је 1934. емигрирао у Енглеску наставивши дјеловање под именом Џон Хартфилд.

Група, утемељена 1980. у Трбовљу, у словеначкој рударској провинцији, име је узела према њемачком називу за Љубљану, у којој су 1982. одржали први наступ. Бенд је замишљен као слободно структуриран колектив лишен индивидуалног значаја, а рад им је носио обиљежја политичке и друштвене субверзивности. У првом раздобљу сарађивали су с ликовном групом "Ирвин" те позоришном групом "Рдечи пилот", а од 1984. функционишу као повезница шире постављеног умјетничког покрета "Нова словеначка умјетност"(New Slowenische Kunst или НСК) . Референце на авангардне умјетничке праксе, соцреализам, италијански футуризам и нацистичку визуелну умјетност доводиле су "Лајбах" у перманентан сукоб с југословенским властима (забране наступа, негативне реакције медија итд, напади у штампи)

Пјевач Томаж Хостник у децембру 1982. починио је самоубиство, али "Лајбах" је са његовом пјевачком замјеном Миланом Фрасом наставио рад. Користећи се милитаристичком симболиком војних униформи, Маљевичевим црним крстовима, фрагментима говора Јосипа Броза Тита и елементима екстремних тоталитарних система (нацизма, фашизма, стаљинизма), средином осамдесетих стварају радикални умјетнички исказ саздан од агресивне, мрачне, електронске звучне позадине, која ће касније назвати термином "индустријски рок".

Састав почиње привлачити пажњу међународне музичке и културне јавности, а њихов студијски првенац (1985) потврдио их је као политички провокативну и музички иновативну појаву чија је естетика извршила огроман утицај на каснији развој индустријал звука ("Најн Инч Најлс", "Рамштајн", "Фронт 242") и електронске музике уопште. Ускоро  је услиједио и свјетски пробој и каријера која у импресивном ауторском низу траје и данас.

Посматрано ретроактивно албум "Лајбах" и данас звучи једнако интригатно, узбудљиво и провокативно, као у доба када је уздрмао темеље соцреализма, брутално откривајући да држава  у којој је настао, није ни близу монолитности уређења, којим се поносила на граници Истока и Запада. Прецизније, показало се да су њени монолитни зидови изграђени од идеологије социјализма, радничког самоуправљања, братства и јединства, слободе радног човјека и глорификације славне прошлости само крхка кула од карата, која ће се урушти у сљедећој деценији у трагедији грађанског рата и националних подјела.

Састављен углавном од пјесма које је бенд стварао у првој фази рада албум је маестрално доказао  формулу из "Лајбахавог" манифеста да владајућа идеологија у било којем систему једноставно по дефиницији не толерише субверзивне елементе који би могли угрозити ту исту идеологију.

Рок новинар Драган Амброзић у свом осврту на нумеру "Држава" са овог албума у својој колумни за портал "Music Box", истиче да је овај албум био јасна звучна и визуелна манифестација  групе, чије је креативно срце управо била поменута пјесма.

- Кључна песма "Лајбаха" свакако је "Држава", која лаконским језиком политичког саопштења (плус снимак Титовог говора!), даје јасне обрисе оног што "Лајбах" види као своју судбину, али и судбину сваког индивидуума, вероватно у томе нимало не грешећи, чак и данас. Јасно је из текста песме да је "Држава" та која обликује народ, а са њим и појединца и ту нема простора ни за каква питања - пише Амброзић

Слушајући албум јасно је да Амброзић, као искусни музички експерт суштински препознао циљ овог музичког манифеста, али ако сте и лаик из публике, "Лајбах" вам не оставља много дилеме око својих циљева. Брутални звучни бич састављен од електронских ритмова, дисторзије, семплова и режећег вокала Милана Фраса обрушава се на неспремног слушаоца као лавина. Муњевито и силовито, не остављајући мјеста сумњи, а кад се звук склопи са визуелним елементима групе од униформи преко фотографија до филмских колажа који су пратили њихово извођење, то је дословни био музички "блицкриг" у музички укус осамдесетих.

Многи су данашњи важни теоретичари и филозофи  анализирали "Лајбах" као феномен у културолошком смислу. Словеначки филозоф Славој Жижек у свом тексту "Неколико мисли уз питање идеолошких претпоставки панка", осврнуо се на чувени "Лајбахов" ТВ интервју из 1984. који је један од разлога њихове забране у тадашњој Словенији и Југославији, тврдећи да "Лајбахов" умјетнички израз мијеша иронију и критику преузимајући оруђа власти као свој језик.

-"Лајбах" наступа као опсцена субверзија тоталитарног ритуала, тј. сама форма његовог наступа одређује, опредјељује, да имамо посла са субверзијом, али наше очекивање је садржајно изневјерено, умјесто критичке дистанце, подсмијеха и сличног, добијамо исто, понављање тоталитарног ритуала. Порука је на тај начин довољно јасна, узалуд се мучимо са опсценим пародирањем, трансгресирањем идеолошког ритуала власти, узалуд не зато јер је тај ритуал нерањив, неразрушив, него зато јер је тај ритуал већ сам по себи највиша опсценост - рекао је Жижек.

И ту се крије објашњење зашто је авангардност њиховог првенца, иако настала у локалном окружењу и социјалистичком уређењу, била од старта глобално препознатљива у било којем кутку свијета гдје је постајао систем и гдје је постајао појединац унутар њега. Данас је кристално јасно, посебно након пада гвоздене завјесе, да су системи уз мање варијације, свуда исти, јер како су "Лајбах" декларисали давне 1985. године,  аутентично не постоји, постоји само  прогресивност и помјерање граница, ако имате храбрости и талента а данас је прилично јасно, зашто су "Лајбах" били забрањивани, системи су просто препознали. И није им се свидјело оно што су видјели и чули, тачније вјероватно су били у страху, али испоставило се да је било касно да нешто учине поводом тога.

У свим варијантама, ове пјесме звуче једнако исто, као прецизни документ прошлости и јасна визија будућности, ако то случајно препознате као садашњост, "Лајбах" нису криви за ништа, осим што су препознали природу система играјући се његовим властитим оружјем.

Аламут

Да не спавају на ловорикама старе славе "Лајбах" показали су протекле седмице када су објавили ново симфонијско дјело "Аламут", компоновано у сарадњи с иранским умјетницима Идином Самимијем Мофакхамом и Нимом А. Ровашаном.

Словеначки бенд поново отвара контроверзне теме на свој начин, јер "Аламут" црпи инспирацију из истоимене књиге из 1938. године, прераду приче из Персије 11. вијека коју је написао словеначки књижевник Владимир Бартол. Књига, која тематизује мучеништво и култ личности, a централни лик је Хасан ибн Сабах, харизматични вјерски и политички вођа низарских исмаилаца, који је основао тајанствену војну формацију познату као асасини (хашашини), односно ред убица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.