“Јесења соната”: Михајло Зурковић и Марко Милетић наступили у Бањалуци

Пи­ја­ни­ста Ми­хај­ло Зур­ко­вић и ви­о­лон­че­ли­ста Мар­ко Ми­ле­тић ство­ри­ли су пра­ву све­ча­ност му­зи­ке, сво­јим на­сту­пом у кон­церт­ној дво­ра­ни Бан­ског дво­ра Кул­тур­ног цен­тра, у окви­ру че­твр­те ве­че­ри по­ме­ну­тог фе­сти­ва­ла и ако је су­ди­ти по ре­ак­ци­ја­ма пу­бли­ке и апла­у­зи­ма, истин­ски за­ди­ви­ли при­сут­не.

- Му­зи­ча­ри као му­зи­ча­ри су за­љу­бље­ни у му­зи­ку. За­јед­но ор­га­ни­зу­је­мо два фе­сти­ва­ла у Но­вом Са­ду и све то је до­ве­ло до са­рад­ње и од та­да за­јед­но жи­ви­мо с му­зи­ком, му­зи­ци­ра­мо и дру­жи­мо се, и то се и пу­бли­ци до­па­да - об­ја­снио је пи­ја­ни­ста Ми­хај­ло Зур­ко­вић, ко­ји са Ми­ле­ти­ћем са­ра­ђу­је још од 2015. го­ди­не.

Пу­бли­ка је има­ла при­ли­ку да чу­је ком­по­зи­ци­је Јо­ха­на Се­ба­сти­ја­на Ба­ха, Сер­ге­ја Про­ко­фје­ва, Да­ви­да По­пе­ра, Кло­да Де­би­си­ја, Сер­ге­ја Рах­ма­њи­но­ва, али и "Ле­ген­ду о Је­фи­ми­ји" Ми­ло­ја Ми­ло­је­ви­ћа.

Ка­да је ри­јеч о умјет­нич­ким сен­зи­би­ли­те­ти­ма и са­рад­њи дво­ји­це му­зи­ча­ра, ви­о­лон­че­ли­ста Мар­ко Ми­ле­тић је об­ја­снио да са­ра­ђу­ју већ не­ко ври­је­ме, што за­јед­но, што са дру­гим умјет­ни­ци­ма, те да је због слич­ног раз­ми­шља­ња, за­јед­нич­ко му­зи­ци­ра­ње за­и­ста ла­ко. Ком­по­зи­ци­је ко­је су из­во­ди­ли би­ле су ви­ше про­же­те но­том ду­хов­не му­зи­ке.

- Све је ду­хов­на му­зи­ка, а са­да се де­си­ло да смо ре­пер­то­ар та­ко са­ста­ви­ли. Има­мо раз­ли­чи­те ре­пер­то­а­ре. Про­це­њу­је­мо озбиљ­ност фе­сти­ва­ла, оце­њу­је­мо са­лу у ко­јој ће­мо да на­сту­па­мо и вре­ме у го­ди­ни, а у овом мо­мен­ту смо у том еле­мен­ту. Је­се­ње вре­ме увек ву­че на ту стра­ну - на­вео је Ми­ле­тић.

Ка­да је ри­јеч о из­бо­ру про­гра­ма Зур­ко­вић је об­ја­снио да то че­сто за­ви­си од вре­ме­на, од фе­сти­ва­ла и да су ком­по­зи­ци­је уви­јек би­ра­не у скла­ду са до­го­во­ром.

- Тру­ди­мо се, да, кад год сви­ра­мо, од­сви­ра­мо и јед­ног до­ма­ћег ком­по­зи­то­ра. Све оста­ло је тре­нут­но ста­ње ду­ха. За­јед­но смо од­лу­чи­ли да кон­ци­пи­ра­мо про­грам да поч­не­мо са Ба­хом. Про­ко­фје­ва со­на­та је­сте јед­но пра­во­слав­но по­ја­ње, ко­ја се по­сли­је пре­тва­ра у ва­шар, сре­ћу. "Ле­ген­да о Је­фи­ми­ји" је јед­на од нај­див­ни­јих те­ма за ви­о­лон­че­ло и кла­вир. Рах­ма­њи­но­ва со­на­та је јед­но гран­ди­о­зно дје­ло, и че­сто је из­во­ди­мо. Де­би­си и По­пер је за­вр­шни­ца ко­ја не­ма пе­чат ду­хов­ног, већ жи­во­та, па из тог ду­хов­ног да се уз­диг­не­мо и про­ве­се­ли­мо - до­дао је Зур­ко­вић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.