Једна плоча која је промијенила све слави 40. рођендан

БАЊАЛУКА - Почетком 1985. године и посљедњи пламенови новог таласа у домаћем рокенролу су се полако гасили, док су се бендови разилазили, враћали у андерграунд из којег су потекли или улазили у комерцијалније воде, полако је почињала доминација група сарајевске поп-рок школе изашлих из широког етно-рок шињела Горана Бреговића и тада се право ни из чега десио први албум "Партибрејкерса", плоча која је заувијек спасла част домаћег рокенрола на много начина.

Креативно "Партибрејкерс" јесте никао из новог таласа, али је у музичком и лиричком смислу био потпуно независан у односу на њега. Осим тога, не само да су га надживјели, него су стекли статус једног од најоригиналнијих и најаутентичнијих бендова са ових простора, једне врсте мјерне јединице за исконски рокенрол, којег поштују чак и они који му нису склони.

Првенац "Брејкерса" био је бескомпромисна комбинација панк става, блузерске виртоузности и енегрије базичног рока, који је у финалном скору личио на много тога, али је био аутентично њихов, од сваког Цантевог узвика, преко сирових гитаристичких рифова и прималног ритма огољеног до саме суштине.

Било је и прије ове плоче бендова који су копали по насљеђу ритма & блуза, имали френетичност панка и вјешто користили разбијачке обрасце базичног рокенрол звука, али нико прије ње и ријетко ко послије ње је то радио у домаћем рокенролу попут "Партибрејкерса". Огољена Којина продукција савршено је ухватила тренутак у времену, када је полугерилски/подрумски звук бенда сачињен од двије гитаре, бубња и Цанетовог навијачког вокала, који је кao опсједнут сипао своје гњевне стихове графитног интензитета, био на сопственом врхунцу, прије снимања плоче и пробоја на шире тржиште.

Наиме, првенац бенда у издању "Југотона" био је плод двогодишњег дјеловања групе, коју су у августу 1982. године формирали Небојша Антонијевић Антон, гитариста, бубњар Горан Булатовић Манза, гитариста Љубиша Костандиновић и Зоран Костић Цане, који је преузео улогу пјевача и фронтмена. Манза и Љуба су свирали заједно у групи "Република", а Антон је у другој половини седамдесетих свирао у групама "БГ 5" (са Ивицом Видовићем и Бојаном Печаром), "Бутик" и "Шине", те имао бројна гостовања на плочама других група, потписујући се као Рики Риф. С друге стране, Цане је осим статуса једног од градских панк икона имао солидну пјевачку репутацију стечену у бендовима  "Урбана герила" и "Радничка контрола" те још контроверзнију репутацију фронтмена склоног бројним инцидентима на концертима. Сходно свом разузданом понашању и по Цанетовом доживљају самих себе, а у Манзином преводу, назвали су се "Партибрејкерс" (Журколомци). Први наступ имали су 4. октобра 1982. у "Дадову" као предгрупа саставу "The Fifties", а у сљедеће двије године калили су се свирајући по свакој могућој рупи од Београда до Загреба.

На плочи "Вентилатор 202" (ПГП РТБ 1983) објављена је њихова пјесма "Радио утопија", а на радио програмима често су емитовани демо снимци пјесама "Хиљаду година" и "Вечерас". Нове верзије тих пјесама убрзо су објављене на синглу, у издању "Југотона", који им је понудио и снимање албума, који је након неколико перипетија око снимања и омота угледао свјетлост дана крајем јануара 1985.

- Ми смо почињали да правимо онај пут којим ће се већина бендова кретати, ми смо морали да чекићамо, да објавимо нешто. Ми смо Антону правили гитару, свирао је ту своју прву плочу, тај први период, с једном направљеном гитаром, Манзанера је правио појачала. Имали смо свој звук, било је тотално другачије. Звучало је као да нисмо имали микс. Све је било сувише карактеристично и оштро да би одмах прошло. И на крају се испоставило да смо снимили плочу која је утицала на све генерације послије.  То је био пренос аутентичног искуства - рекао је Цане.

И суштински, ове Цанетове ријечи јесу најтачнији опис оног што се могло чути на албуму. Звучна искуства скупљена од Боа Дидлија и Чака Берија, преко група попут "Ролингстонса", "Ху", "Тем" и Џимија Хендрикса  до "Стуџиса", "Њујорк Долса", "МЦ5", "Секс пистолса" и "Крeмпс",  савршено су укомпонована у аутентични домаћи рокенрол, који је на српском језику пјевао оно што је могао осјетити било који слушалац горе побројаних узора, страст, узбуђење, исконска емоција и невјероватан дух слободе, неспутан било чијим очекивањима.

Пјесме попут нумера  "Улични ходач", "Она живи на брду", "Губитник", "Ако си..", "Стој, Џони" понудиле су штуре, генерацијски препознатљиве исказе, разумљиве истим интензитетом који имате кад видите успјешан графит на зиду, само што овдје добијате једнако убједљиву звучну пратњу. Када Цане у легендарном синглу "Хиљаду година" у свом разметљивом стилу поручује: "Знам кад бих живео 1.000 година/  цео би ми живот стао у један дан", а потом једнако оштро даје контрадикторан исказ и каже: "А један позив мења све/ Не желим да живим 1.000 година/ хоћу сад и хоћу све/ а један позив мења све", док бенд решета рифовима двије гитаре преко нервозног  бубњарског ритма, јасно је да је то исказ неког ко нема ништа, али и неког ко не жели да чека да се нешто деси само од себе.

Нумера "Хеј ти доле у мраку" позива тог усамљеног губитника да се прикључи армији истомишљеника која нараста из дана у дан: Хеј ти доле у мраку/ Што сад стојиш сам/ Чега има да се плашиш/ Приђи опусти се./ Приђи групи испред себе/ И ради исто што и они/ То је компромисна игра/ За мене и за тебе."

И не треба заборавити да је "Партибрејкерс" у то вријеме био чист андерграунд бенд, изван свих шема музичке индустрије код нас, и који ће током осамдесетих једнак ауторски пандан, али уз потпуно другачији звучни  и идејни приступ, имати у "Лајбаху" и нешто касније македонском "Мизару". Просто речено, збуњено тржиште у први мах није знало у коју категорију да их стрпа, јер нису били сљедбеници култа "Бијелог дугмета", нису били ни нови талас, нису били никаква препознатљива естрада, нису били артистички прогресивни бенд нити предвидљиви понављачи истих хард- рок шема.

Како је то лијепо примијетио Драган Амброзић у свом осврту на први сингл бенда "1.000 година" за портал "Мјузик бокс", његов дуалитет у ставу и звуку био је у исто вријеме и потпуно стар и потпуно нов.

- Са једне стране, био је то рокенрол проживљен на нашим улицама, испричан речником са домаћег асфалта, а са друге, својом свирком долазио је из дуге историје рокенрола стварајући потпуно нова поглавља у добро познатом обрасцу. Базични звук у том тренутку деловао би помало анахроно да се Цане и Антон нису одлучили да се ману претеране музичке револуционарности новог таласа и панк поруку уметну у свима познат вечни звук чистог рок бенда - пише Амброзић.

И чим чујете поменути сингл, или прву нумеру албума "Ако си", која креће звекетом палица о чинелу, а затим креће разбијачки риф док Цане љуто прозива неку дјевојку: "Остао сам сив и сам, постао сам гвожђе, пусти струју кроз мене, и бићу као некад, ако си довољно луда, ако си довољно храбра", јасно је да је ово било само наше и потпуно свјетско. Стихови који спајају балкански мачизам и исконску рок романтику дају сјајан увод у албум, који дословно тресе, лупа и удара од првог до посљедњег минута, од првог до посљедњег тона.

Тим уличарским шармом они без проблема присвајају препјев старог хита Чака Берија "Johnny B, Good" (родоначелника свих бендова овог типа) који је снимио Томи Совиљ на ЕП-ју "Стој, Џони" (1967) као аутентични исказ лузера из погрешних дијелова града, који немају ништа осим свог става и својих песница или своју оду уличним губитницима "Улични ходач" претварају у љубавну химну, који тандем Антон и Љуба боје психоделијом и блузом, у емотивном кључу, који ће мало који бенд на овим просторима достићи.

На снимању су гостовали Бранислав Петровић Банана (усна хармоника) и Бранислав Тривић (саксофон). Омот плоче радио је Антон и то је уз Коју мање или више била сва екипа која ће створити један од најузбудљивијих албума у домаћем рокенролу. Плоча, коју је новинар и промотер Александар Делибашић касније описао као стварање модела за домаћи гаражни рок звук.

- Као модел свирања и пјевања рокенрола на нашем језику, служио је свих ових година као мали уџбеник,  из ког су паметни учили, а неталентовани крали - написао је Делибашић. И како год рачунате, то свакако јесте један од најутицајнијих албума на овим просторима, а бендова који су покушавали да примијене формулу "Брејкерса" било је на хиљаде, али оних успјешних, парадоксално, било је јако мало. Колико се год наук "Партибрејкерса" чини лак за учење, испостави се да је неки кључни сегмент остао изван дохвата ученика, па умјесто врхунског рокенрола добијате јефтину трећеразредну кавер копију.

Гледано из перспективе од четири деценије, не само да је музички и идејно ова плоча издржала суд времена већ је достојанствено и елегантно остарила, као ненарушени креативни симбол бенда који је, како је то лијепо примијетио новинар и публициста Иван Ивачковић, дао домаћем рокенролу срце и достојанство и остао досљедан, непоткупљив и неукроћен, као посљедњи од идеалиста у послу који је одавно распродао идеалисте.

Издавач

Иако је албум изашао за највећег југословенског издавача "Југотон", није добио комерцијалну промоцију мада је по свим параметрима имао основа за шири успјех.

Нити је бенд био спреман да се прилагоди тржишним условима пословања, нити је "Југотон" желио да одустане од своје "заштитничке" политике према бендовима. Да буде трагикомичније, бенд је изгубио уговор за другу плочу јер, наводно, није имао "довољно бунта у пјесмама", што је шала само по себи. Ипак, без уговора, бенд се распао, Љуба и Манзанера су отишли, али основа Цане и Антон је остала, врло брзо су окупили нове људе и кренули у каријеру, која и даље траје. Једнако досљедна као у зиму 1985. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.