Горан Трајкоски, музичар, за “Глас Српске”: Слобода је индивидуална ствар

Бранислав Предојевић
Foto: Д. Поздеровић

Мени текст не значи пуно за стварање музике. Не могу компоновати музику на основу писаног сценарија. То је и логично, јер се већина представа данас ради на основу редитељског концепта и ја се у мањој мјери водим њим приликом писања музике, али далеко већи утицај на мене има глумачки рад на сцени.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” чувени македонски музичар, бивши члан култних бендова “Падот на Византија”, “Мизар” и “Анастасија” те врло цијењен аутор импресивне соло каријере Горан Трајкоски, који је радио музику за представу Народног позоришта РС “Генетика Глембајевих”, у режији Дејана Пројковског. Ова представа премијерно ће бити одиграна сутра (недјеља), у 20 часова, чиме ће бити отворен 23. Театар фест “Петар Кочић”.

Након музике за представу “Дервиш и смрт”, њему је ово други бањалучки рад у каријери дугој скоро четири деценије.

- Инсистирам на томе да будем на глумачким пробама, јер за мене је најважнија енергија коју чланови ансамбла доносе на позорницу. Своју музику сматрам неком врстом звучне сценографије за. Све пробе важне за моју музику снимам, потом их гледам у студију и компонујем, као да пишем музику за филм. Неопходна ми је та органска, жива веза са глумцима, нисам поборник дописне школе писања и компоновања музике - додаје он.

ГЛАС: Без обзира на то што се за Вас најчешће веже рад у “Мизару” и “Анастасији”, Ви се у професионалним позоришним водама налазите од осамдесетих, што и није толико позната ствар широј јавности

ТРАЈКОСКИ: Мој опстанак протеклих 40 година зависи од позоришта и да није било њега, питање је да ли би се уопште бавио музиком професионално. Театар је за мене фундаментална ствар и ја сам дословно учио свој “занат” у позоришту. Вјежбао сам музичко размишљање у том окружењу, на почетку радећи са другим музичарима или бендовима попут “Анастасије”, да бих посљедњих двадесетак година радио искључиво сам. Радећи неку фактографију због посла у Националом театру у Скопљу, у једном тренутку израчунао сам да тај дискографски број износи више од 80 представа, а уз радове на филму и преко 100 снимљених комада намјенске музике.

ГЛАС: Колико је рад у позоришту значајан у креативном смислу за Ваш музички опус и да ли Вам је пружио одређену врсту стилске слободе?

ТРАЈКОСКИ: Слобода је индивидуална ствар. Не може нам је неки умјетнички медиј или неко други дати или одузети. Сами себи дајемо или одузимамо слободу. Тачније речено, боримо се за њу. Тако је у животу, а тако је и са музиком. Истина, када човјек ради у бенду, ограничен је подјелом инструмената и самим саставом групе, када радим у позоришту, та ограничења не постоје, али постоје нека друга, у самом концепту или контексту представе. Фактор ограничења може да буде нпр. епоха у којој се комад дешава или окружење у које је стављена. Све остало је ствар борбе, јер слободу не можеш добити ни у животу, нити у умјетности, већ се мораш изборити за њу.

ГЛАС: Пандемија је пресјекла нормалан живот музичара. Генерално како гледате на тај процес одузимања слободе појединца ради општег добра?

ТРАЈКОСКИ: Морам да цитирам свог колегу Николу Врањковића:”Ја корони желим све најбоље!” То ми је генијалан коментар на ову појаву и прикључујем се његовим жељама. Желим све најбоље и онима који су заслужни за њен настанак и онима који профитирају на овој, назваћу је “афери”, ширења страха, параноје и пљачке човјечанства. Долазећи овдје узимао сам потврду у некој лабораторији, наравно чекајући у реду, старији човјек испред мене каже: “Шта ви видите овдје?”. Одговарам збуњено: “Па ред”. Да би он мени рекао: “Није то ред, нити је ово здравствена установа, ово је фабрика новца за власнике ове лабораторије”. Тешко ми је да се не сложим са њим. Мислим да ће ова “пландемија” потрајати доста времена, нисам неки пророк, али нисам ни оптимиста да ће се ово брзо завршити. Историја ће имати пуне руке посла бавећи се овим феноменом и његовим посљедицама на човјечанство.

ГЛАС: Колико је на Вас утицала у креативном смислу?

ТРАЈКОСКИ: Што се тиче креативности, она је моја, и нико ми је не може одузети или угушити. Почео сам да радим на два-три пројекта, која нису у вези са позориштем. Урадио сам музику за једну монодраму, овдје сам радио музику за “Дервиш и смрт”. Имамо планове, заказане концерте за сљедећу годину, соло и са групом “Дајне Лајкен”. Но, све је под знаком питања.

ГЛАС: Занимљиво је да сте уједном интервју поменули да је музика “Џој дивижна” утицала на то да се окренете традиционалној музици. Гдје је била Ваша копча са заједничком вертикалом, коју чини постпанк бенд из Манчестера и духовно насљеђе Византије и православља у Македонији?

ТРАЈКОСКИ: То је била моја слободна асоцијација. Моје мисаоно повезивање и проналажење невидљивих веза, које на овом свијету сигурно постоје. Без разлике што су они из Манчестера и Енглеске, а ја из Македоније, дијелимо заједничку припадност. Сви потичемо од једног истог човјека. Људи који не вјерују у случајност попут мене, већ вјерују у Бога, не дијеле људе на пасмине и врсте. Не дијеле се по националностима или државностима. Без обзира на то што смо различити, ми смо у суштини исто - створења од материје и духа. Мистичност која је избијала из гласа Ијана Керитиса и њихове музике, та несвјесна спонтаност и искреност сакривена у њиховој музици, била је тајна веза, која је мене асоцирала да тражим повезаност звука из прошлости, који је присутан у тој нашој садашњости, а отвара пут у будућност. Невидљива веза, која на тој временској линији прошлост – садашњост - будућност прави нешто за вјечност!

ГЛАС: Када бисте били у прилици да нешто кажете оном клинцу из групе “Афектиевен набој” из давне 1979. године у Струги, шта бисте му рекли?

ТРАЈКОСКИ: Ух. Шта бих му рекао. То је тешко питање. Можда бих му рекао да што мање обраћа пажњу на ствари које се не тичу музике, а да се посвети музици, да свира, да истражује музику. Сматрам да је тај младић изгубио превише времена на прилично неважне ствари.

ГЛАС: Излазак албума "Анастасијеса музиком из филма "Прије кише", отворио је каријеру групе на свјетском тржишту. Имали сте након тога два одлично примљена албума од стране критике и публике. Бенд је након тога обуставио рад на врхунцу, иако званичног разлаза никад није било.

ТРАЈКОСКИ: Једноставно, престали смо улазити у студио, престали држати концерте и то је био неки тих крај. Није било неких свађа или тешких ријечи. Нисмо се могли наћи на заједничкој линији када је у питању музика и то је био крај. Генерално, искуство са Анастасијом било ми је драгоцјено на личном плану и врло занимљиво, наравно говорим у своје лично име, јер сам са њима по први пут дошао у дирктан контакт, лице у лице са дискографском индустријом. Попут једног састанка са људима из "Полиграма", гдје ми је један од њих пуштао пјесме са албума "Before the rain" и говорио ми "ово је правац у којем треба да се крећете". Схватио сам да ја ту не припадам. То је индустрија у којој умјетност не постоји. Тамо постоји врховно божанство. Оно се зове профит и том се божанству сви клањају. Све што доноси профит је добро, све што га не доноси, лоше је. Профит одређује све, а не сам музички квалитет. Оно што је материјално добро је. Оно што није материјално није добро. Вјероватно ми је то разочарење, индиректно, навело да се одрекнем планова везаних за иностранство,  и да начин утиче да престанемо да дјелујемо као бенд.

ГЛАС: Првенац "Мизара" проглашен је најбољим рок албумом у историји Македоније, а међу првих пет албума налазе се још и "Анастасиа" и друга плоча "Мизара". Иза њих су остала нека далеко комерцијалнија имена код публике. Да ли сте изненађени тим распоредом?

ТРАЈКОСКИ: Да будем искрен, нисам претјерано склон том статистичком вредновању музике. Наравно, ту је улогу и склоност човјека према идеализовању прошлости, јер ко се жели сјећати лоших тренутака. На коначан изглед те листе вјероватно је имао и утицај људи који су је бирали, а који долазе из струке, значи људи који се и даље баве рок  музиком, а мање данас популарним музичким трендовима који се крећу тим неким "хемијским" музичким потребама масе, без неких озбиљнијих умјетничких вриједности. Сам тријумф "Мизара" и није ми толико изненађење, то је један чудан бенд, нека врста музичког феномена, кроз који је прошло најмање педесет музичара, што је, рекао бих нека врста Гинисовог рекорда и у свјетским оквирима и његов траг на Македонској сцени стварно је неизбрисив. "Анастасија" је био један стабилан и постојан бенд док је дјеловао и стварно смо успјели пренијети позитивну енергију која је постојала између нас у нашу музику, а људи то прије или касније осјете.

ГЛАС: Утицај духовног, традиционалног и мистичног у великој мјери обиљежио је  генерацију македонских музичара осамдесетих. Да ли је то био заједнички израз, нека врста револта према систему или је то била далеко личнија ствар?

ТРАЈКОСКИ: Умјетност је прије свега лична ствар. А када се ствари почну поклапати и преплитати, онда можемо тражити тај, дух поднебља или дух нараштаја. Сви смо на неки начин  самостално откривали исте ствари,  у својој глави, у свој души, јер нас просто све грије исто сунце. Ова индивидуална искуства, кроз наша дружења и рад у музици и умјетности генерално су препознала једно друго. Пронашли смо сродност, удружили смо се, разишли се, али то је живот - једно бескрајно путовање.

ГЛАС: Системи су наводно промјењени на боље, живимо у времену демократије и опште прокламованих слобода, али чини се да је потреба за духовним никад већа?

ТРАЈКОСКИ: Све вријеме живимо у истом систему. Да цитирам свог покојног пријатеља и великог драматурга Горана Стефановски "Нама су сва времена иста". И ја се потпуно слажем. Вријеме у којем живимо, има својих предности, има и својих мана. Сваки човјек, свака генерација носи свој крст и морамо га изнијети до самог краја. Слобода је данас ускраћена, у једнако мјери као у комунизму или постсоцијализму. Понављам, ни један систем, ником не даје слободу. Свако се мора самостално мора изборити за њу.

Планови

ГЛАС: Какви су даље идеје и планови са музиком. Осим рада у позоришту, имали сте запажену турнеју одржану прије пандемије. Најављивали сте и сарадњу за Зораном Булатовићем из Луне?

ТРАЈКОСКИ: Поменуо сам већ неке планове у вези са позориштем и соло радовима и то је сада само питање услова и стања у којем се налазимо. Надам се да ћемо завршити тај албум са Балетом. Имамо доста снимљеног материјала, баш сам прије неки дан био са њим. То се непланирано одужило, јер се нисмо могли често наћи у студију, а Бале је специфичан тип музичара, њему је неопходан бенд у студију и живи, директан контакт током снимања. Имамо доста снимљеног материјала и само треба да буде финализован у албум. Снимам један други соло албум, акустични, али и то је стало због представа. Надам се промоцији оба пројекта током 2022. године.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана