Душко Антонић, новинар и публициста, за “Глас Српске”: Рокенрол посљедња одбрана нормалности

Рекао је то за “Глас Српске” новинар, публициста и аутор књиге “Како (ни)је пропао рокенрол у Србији” Душко Антонић, говорећи томе да ли питање из наслова његове књиге има потврдан одговор, додајући да други дио књиге који чини избор “100 најбољих српских албума од од распада СФРЈ “, показује да је српски рокенрол у претходне три деценије имао још тога да понуди.

- Понудио је мноштво имена, паметних, талентованих, музички и образованих људи који само у рокенролу виде начин да се изразе, да постоје као оаза у чудовишном (не)културном окружењу - додаје он.

ГЛАС: Колика је посљедица опадања друштвене важности рокенрола?

АНТОНИЋ: Не слажем се да је значај рокенрола мање важан него раније. Можда је у свету тако, али његов значај код нас никад није био већи. У бестрага нам одлази свеопшта култура. Примитивизам и некултура су испод граница достојанства и нуде нам се са највећих медија, тако да то већ личи на “државни пројекат” заглупљивања народа. Ту се рокенрол најбоље сналази и стоји на бранику, не само културе, него и морала, етике и људскости.

ГЛАС: У најави књиге истакли сте да је у избору најбољих албума учествовало 57 учесника који су бирали између (више од) 500 албума. Како је било организовати анкету, прикупити резултате и финиширати листу 100 најбољих?

АНТОНИЋ: С једне стране технички је било лакше него за “Ју 100”, кад смо листе добијали поштом, записивали на личним сусретима или су нам их диктирали телефоном. Интернет је то поједноставио. С друге стране сцена је толико жанровски “подељена” и “скривена” да сам убеђен да нико од иначе и те како компетентних учесника у избору није имао комплетан увид у све што је у том периоду издато. И сам сам са сваком добијеном листом у помоћ позивао “Јутјуб”, да видим (и чујем) то што ће бити поменуто у књизи. Збрајање гласова и састављање листе ми је било занимљиво и једва сам чекао сваку нову листу, да бих одмах извршио “бодовање” и померања на листи. Након првих десетак појединачних листа назирали су се они који ће бити при њеном врху, али је јако интересантно било у доњем делу табеле, ко ће на њој остати, а ко пасти “испод црте”.

ГЛАС: Колико сте водили рачуна када сте бирали учеснике анкете о генерацијским и стилским разликама унутар круга учесника и музике?

АНТОНИЋ: Разне генерације пропорционално су добро заступљене. Пре свега сам се трудио да у избор укључим људе који су учествовали и у “Ју 100” избору, наравно оне до којих сам могао “доћи”, јер многи, нажалост, више и нису међу нама, а неколико њих ми се и “захвалило”, правдајући то својим непраћењем рок сцене последњих деценија. Од својих пријатеља и колега, али и на рок порталима, сазнао сам за оне млађе који помно прате сцену па су ми и они препоручивали још понеког. Међу људима који су учествовали у избору има и неких “специјалиста” за одређене правце, који су били искључиви у свом избору, али све је то на крају дошло на своје место и креирало коначну листу. У основи, листа добро осликава рок сцену у последње три деценије.

ГЛАС: Нагласили сте да ниједан већи издавач није желио да објави ову књигу, због високих трошкова штампања, које сте сматрали вриједним њеног садржаја. Колико ова чињеница говори о статусу рок музике, а тиме и рок белетристике код нас?

АНТОНИЋ: Та чињеница више говори о либерално-капиталистичком односу према томе, као и према култури уопште. После првог (државног) издавача, са којим сам имао начелан договор да књигу изда, а који је тражио да из ње избацим или ублажим неке политичке ставове, сматрајући да то нема везе са “темом”, брзо сам схватио да на тој страни не могу очекивати “помоћ”. Ови други, који се нису плашили тих ставова, које сам им наговестио су ми изокола наговештавали да је то прескупо издање, сумњајући у његову комерцијалност, сугеришући да књигу штампам црно-бело, на јефтином папиру (и слично) и очигледно им није падало напамет да улажу веће паре у нешто за шта нису сигурни да ће на томе зарадити. Сви би они радо прихватили да штампају оно што у производњи кошта 100 динара. Један угледни издавач ме је телефоном, не желећи ни да се сретнемо упитао: “Па је л' ви хоћете да ја спонзоришем вашу књигу?” Ја сам иначе, спознавши на време ветрове који дувају, схватио да ћу књигу већим делом морати сам да финансирам. Иако сам укупно разговарао тек са четири-пет издавача. Последњи међу њима је био Саша Гочанин, власник фирме “Take It or Leave or Records” (која је у међувремену издала своју прву књигу) и у тај део издаваштва додала оно “books”. Сложили смо се да би било згодно да моја књига буде друга у тој његовој едицији. Но, пошто је он живео у Врњачкој Бањи и имао здравствене проблеме, а и почела је корона, најављивани сусрет на којем бисмо све прецизирали није се десио, јер Саша је умро. То ме је толико уздрмало да сам од свега готово одустао, док ми се нису јавили његови сарадници којима је он о томе причао, с намером да остваре Сашину жељу. Да их не бих “уваљивао” у трошкове, у старту сам им рекао да ћу штампање књиге преузети на себе. И, искрено, сад ми се чини да је то можда и најчистије и најпоштеније, јер имам у рок свету угледног и на добром гласу издавача, а између нас нема никаквих материјалних релација које би нам квариле односе.

ГЛАС: Како гледате на чињеницу да је рок музика, која је одиграла важну улогу у бунту против мрака и ратова деведесетих, након 5. октобра брзо бачена у запећак у корист турбо-фолка?

АНТОНИЋ: Турбо-фолк и сва та некултура (не само у музици) су постојали и раније, али је све кулминирало преласком на либерални капитализам (читај закон понуде и потражње), који у нормалним државама води рачуна о култури која се не може препустити тржишту. По мом дубоком убеђењу рокери су дебело допринели паду режима Слободана Милошевића, јер њихова публика је изнела ту “револуцију”. По оној да “револуција једе своју децу” гарнитура коју су рокери довели на власт, прва им је окренула леђа, гурајући их у маргину, слизавши се са “Пинком”, за који смо сви веровали да ће већ сутрадан бити “затворен”, покрећући ријалити програме и деградирајући свеопшту културу. А унутар ње и рокенрол. Очекивати да ће они које су рокери сменили са власти 5. октобра или пре тога у Београду 1997. године, а који су на власти последњих десет година, нешто учинити за рокенрол, који их је сменио с власти, исто је као и веровати да ће Србија извозити у Кину кокошије и свињске ногице, а заузврат добити летеће аутомобиле.

ГЛАС: За крај, ко су Ваши фаворити у овом избору “100 најбољих албума српског рокенрола” ако није тајна?

АНТОНИЋ: После Ђорђа Балашевића и његових “Деведесетих”, које су обележиле тај период и дешавања пре 5. октобра, на другом месту моје листе је нишки бенд “Данилов доживљај Беча”, чије сам име негде чуо, али кад сам преслушао песме са њиховог јединог албума, био сам запањен њиховим квалитетом и потенцијалном хитоидношћу, али и разочаран тиме што за један такав бенд мало ко зна. На трећем месту је “Група Битлс фанатика” затим “Dr Project Point Blanc” и албум “Гитарологија”, затим “Фамилија” и музика из “Црног бомбардера”, “старе куке” попут “Ју групе”, “Забрањеног пушења”, Бајаге, “Партибрејкерса”. Ту су и бендови настали деведесетих попут “Ортодокс Келтса”, “Гоблина”, “Angles Breath”, Прљави инспектор Блажа, као јединствено духовита појава на нашој рок сцени и условно речено “новији” бендови као “Горибор”, “Земља грува”, “Сви на под” или “Ничим изазван”. Неки од њих су ушли, а неки и нису, на свеукупну листу, која ми је на крају (као и другима) била прекратка да у њу стане све оно што ми се свиђа, а чега је, срећом, из дана у дан све више.

Двије државе

ГЛАС: Да ли је могуће поредити рок у СФРЈ и данашњој Србији?

АНТОНИЋ: Тешко је правити таква поређења. Толико колико је Србија мања од Југославије, толико јој је и рок екипа слабија. Југословенска рок сцена била је једна од најјачих у Европи и свету и не видим разлог да и ова “регионална” не би имала слично место. Околности се јесу промениле нагоре, али има и момената који позитивно утичу на опстанак рокенрола, а то је пре свега чињеница да су сви принуђени да што више раде и што више свирају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.