Duško Antonić, novinar i publicista, za “Glas Srpske”: Rokenrol posljednja odbrana normalnosti

Rekao je to za “Glas Srpske” novinar, publicista i autor knjige “Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji” Duško Antonić, govoreći tome da li pitanje iz naslova njegove knjige ima potvrdan odgovor, dodajući da drugi dio knjige koji čini izbor “100 najboljih srpskih albuma od od raspada SFRJ “, pokazuje da je srpski rokenrol u prethodne tri decenije imao još toga da ponudi.

- Ponudio je mnoštvo imena, pametnih, talentovanih, muzički i obrazovanih ljudi koji samo u rokenrolu vide način da se izraze, da postoje kao oaza u čudovišnom (ne)kulturnom okruženju - dodaje on.

GLAS: Kolika je posljedica opadanja društvene važnosti rokenrola?

ANTONIĆ: Ne slažem se da je značaj rokenrola manje važan nego ranije. Možda je u svetu tako, ali njegov značaj kod nas nikad nije bio veći. U bestraga nam odlazi sveopšta kultura. Primitivizam i nekultura su ispod granica dostojanstva i nude nam se sa najvećih medija, tako da to već liči na “državni projekat” zaglupljivanja naroda. Tu se rokenrol najbolje snalazi i stoji na braniku, ne samo kulture, nego i morala, etike i ljudskosti.

GLAS: U najavi knjige istakli ste da je u izboru najboljih albuma učestvovalo 57 učesnika koji su birali između (više od) 500 albuma. Kako je bilo organizovati anketu, prikupiti rezultate i finiširati listu 100 najboljih?

ANTONIĆ: S jedne strane tehnički je bilo lakše nego za “Ju 100”, kad smo liste dobijali poštom, zapisivali na ličnim susretima ili su nam ih diktirali telefonom. Internet je to pojednostavio. S druge strane scena je toliko žanrovski “podeljena” i “skrivena” da sam ubeđen da niko od inače i te kako kompetentnih učesnika u izboru nije imao kompletan uvid u sve što je u tom periodu izdato. I sam sam sa svakom dobijenom listom u pomoć pozivao “Jutjub”, da vidim (i čujem) to što će biti pomenuto u knjizi. Zbrajanje glasova i sastavljanje liste mi je bilo zanimljivo i jedva sam čekao svaku novu listu, da bih odmah izvršio “bodovanje” i pomeranja na listi. Nakon prvih desetak pojedinačnih lista nazirali su se oni koji će biti pri njenom vrhu, ali je jako interesantno bilo u donjem delu tabele, ko će na njoj ostati, a ko pasti “ispod crte”.

GLAS: Koliko ste vodili računa kada ste birali učesnike ankete o generacijskim i stilskim razlikama unutar kruga učesnika i muzike?

ANTONIĆ: Razne generacije proporcionalno su dobro zastupljene. Pre svega sam se trudio da u izbor uključim ljude koji su učestvovali i u “Ju 100” izboru, naravno one do kojih sam mogao “doći”, jer mnogi, nažalost, više i nisu među nama, a nekoliko njih mi se i “zahvalilo”, pravdajući to svojim nepraćenjem rok scene poslednjih decenija. Od svojih prijatelja i kolega, ali i na rok portalima, saznao sam za one mlađe koji pomno prate scenu pa su mi i oni preporučivali još ponekog. Među ljudima koji su učestvovali u izboru ima i nekih “specijalista” za određene pravce, koji su bili isključivi u svom izboru, ali sve je to na kraju došlo na svoje mesto i kreiralo konačnu listu. U osnovi, lista dobro oslikava rok scenu u poslednje tri decenije.

GLAS: Naglasili ste da nijedan veći izdavač nije želio da objavi ovu knjigu, zbog visokih troškova štampanja, koje ste smatrali vrijednim njenog sadržaja. Koliko ova činjenica govori o statusu rok muzike, a time i rok beletristike kod nas?

ANTONIĆ: Ta činjenica više govori o liberalno-kapitalističkom odnosu prema tome, kao i prema kulturi uopšte. Posle prvog (državnog) izdavača, sa kojim sam imao načelan dogovor da knjigu izda, a koji je tražio da iz nje izbacim ili ublažim neke političke stavove, smatrajući da to nema veze sa “temom”, brzo sam shvatio da na toj strani ne mogu očekivati “pomoć”. Ovi drugi, koji se nisu plašili tih stavova, koje sam im nagovestio su mi izokola nagoveštavali da je to preskupo izdanje, sumnjajući u njegovu komercijalnost, sugerišući da knjigu štampam crno-belo, na jeftinom papiru (i slično) i očigledno im nije padalo napamet da ulažu veće pare u nešto za šta nisu sigurni da će na tome zaraditi. Svi bi oni rado prihvatili da štampaju ono što u proizvodnji košta 100 dinara. Jedan ugledni izdavač me je telefonom, ne želeći ni da se sretnemo upitao: “Pa je l' vi hoćete da ja sponzorišem vašu knjigu?” Ja sam inače, spoznavši na vreme vetrove koji duvaju, shvatio da ću knjigu većim delom morati sam da finansiram. Iako sam ukupno razgovarao tek sa četiri-pet izdavača. Poslednji među njima je bio Saša Gočanin, vlasnik firme “Take It or Leave or Records” (koja je u međuvremenu izdala svoju prvu knjigu) i u taj deo izdavaštva dodala ono “books”. Složili smo se da bi bilo zgodno da moja knjiga bude druga u toj njegovoj ediciji. No, pošto je on živeo u Vrnjačkoj Banji i imao zdravstvene probleme, a i počela je korona, najavljivani susret na kojem bismo sve precizirali nije se desio, jer Saša je umro. To me je toliko uzdrmalo da sam od svega gotovo odustao, dok mi se nisu javili njegovi saradnici kojima je on o tome pričao, s namerom da ostvare Sašinu želju. Da ih ne bih “uvaljivao” u troškove, u startu sam im rekao da ću štampanje knjige preuzeti na sebe. I, iskreno, sad mi se čini da je to možda i najčistije i najpoštenije, jer imam u rok svetu uglednog i na dobrom glasu izdavača, a između nas nema nikakvih materijalnih relacija koje bi nam kvarile odnose.

GLAS: Kako gledate na činjenicu da je rok muzika, koja je odigrala važnu ulogu u buntu protiv mraka i ratova devedesetih, nakon 5. oktobra brzo bačena u zapećak u korist turbo-folka?

ANTONIĆ: Turbo-folk i sva ta nekultura (ne samo u muzici) su postojali i ranije, ali je sve kulminiralo prelaskom na liberalni kapitalizam (čitaj zakon ponude i potražnje), koji u normalnim državama vodi računa o kulturi koja se ne može prepustiti tržištu. Po mom dubokom ubeđenju rokeri su debelo doprineli padu režima Slobodana Miloševića, jer njihova publika je iznela tu “revoluciju”. Po onoj da “revolucija jede svoju decu” garnitura koju su rokeri doveli na vlast, prva im je okrenula leđa, gurajući ih u marginu, slizavši se sa “Pinkom”, za koji smo svi verovali da će već sutradan biti “zatvoren”, pokrećući rijaliti programe i degradirajući sveopštu kulturu. A unutar nje i rokenrol. Očekivati da će oni koje su rokeri smenili sa vlasti 5. oktobra ili pre toga u Beogradu 1997. godine, a koji su na vlasti poslednjih deset godina, nešto učiniti za rokenrol, koji ih je smenio s vlasti, isto je kao i verovati da će Srbija izvoziti u Kinu kokošije i svinjske nogice, a zauzvrat dobiti leteće automobile.

GLAS: Za kraj, ko su Vaši favoriti u ovom izboru “100 najboljih albuma srpskog rokenrola” ako nije tajna?

ANTONIĆ: Posle Đorđa Balaševića i njegovih “Devedesetih”, koje su obeležile taj period i dešavanja pre 5. oktobra, na drugom mestu moje liste je niški bend “Danilov doživljaj Beča”, čije sam ime negde čuo, ali kad sam preslušao pesme sa njihovog jedinog albuma, bio sam zapanjen njihovim kvalitetom i potencijalnom hitoidnošću, ali i razočaran time što za jedan takav bend malo ko zna. Na trećem mestu je “Grupa Bitls fanatika” zatim “Dr Project Point Blanc” i album “Gitarologija”, zatim “Familija” i muzika iz “Crnog bombardera”, “stare kuke” poput “Ju grupe”, “Zabranjenog pušenja”, Bajage, “Partibrejkersa”. Tu su i bendovi nastali devedesetih poput “Ortodoks Keltsa”, “Goblina”, “Angles Breath”, Prljavi inspektor Blaža, kao jedinstveno duhovita pojava na našoj rok sceni i uslovno rečeno “noviji” bendovi kao “Goribor”, “Zemlja gruva”, “Svi na pod” ili “Ničim izazvan”. Neki od njih su ušli, a neki i nisu, na sveukupnu listu, koja mi je na kraju (kao i drugima) bila prekratka da u nju stane sve ono što mi se sviđa, a čega je, srećom, iz dana u dan sve više.

Dvije države

GLAS: Da li je moguće porediti rok u SFRJ i današnjoj Srbiji?

ANTONIĆ: Teško je praviti takva poređenja. Toliko koliko je Srbija manja od Jugoslavije, toliko joj je i rok ekipa slabija. Jugoslovenska rok scena bila je jedna od najjačih u Evropi i svetu i ne vidim razlog da i ova “regionalna” ne bi imala slično mesto. Okolnosti se jesu promenile nagore, ali ima i momenata koji pozitivno utiču na opstanak rokenrola, a to je pre svega činjenica da su svi prinuđeni da što više rade i što više sviraju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.