Душан В. Урошевић за "Глас": Умјетност није привилегија елите!

Симфонијски оркестар Народног позоришта Републике Српске већ трећу годину за редом заједно (Insieme) ради на промоцији и очувању италијанске културе, посебно са Удружењем Италијана из Бања Луке. Овај вид сарадње долази из природне потребе да се апострофира важност и утицај који је италијанска уметност оставила као вечни дар човечанству. .

Рекао је ово за "Глас Српске", Душан Вере Урошевић, диригент и умјетнички директор симфонијског оркестра НПРС, коментришућу сад већ традиционалну +сарадњу оркестра на Фестивалу италијанске културе "Insieme", који почиње 23. фебруара. Симфонијски колектив Националног театра новим наступом како Урошевић истиче вриједно ради на јачању културних и друштвених веза, као јединог начина на који умјетност живи правилно

-У музичком смислу музичка нотација и писмо, гудачки инструменти, опера, велики композитори и диригенти нераздвојни су сегмент онога што Симфонијски оркестар Народног позоришта Републике Српске свакако негује у својој мисији кроз концертне сезоне од самог оснивањаНаше протекле сарадње са Удружењем Италијана изнедриле су концерте на којима су у фокусу били Пучини, али и композитори попут Вивалдија, Салијерија, Ферарија, Ди Марина и других. Такође, Фестивал италијанске културе „Инсиеме“ је пример како на заједничкој мисији, кроз препознатљиву културну платформу која повезује уметнике, институције и публику, владин и невладин сектор јачају и подстичу на сарадњу између Републике Српске/БИХ и Италије,  рекао је Урошевић.

ГЛАС: Сам репертоар на овом концерту  бави се веома занимљивом личношћу италијанске музике, композитором Бокеринијом, који је помало остао у сјени својих савременика Хајдна и Моцарта, али сигурно не због самог квалитета његовог опуса?

УРОШЕВИЋ: Овај концерт, под називом "Бокерини – италијанска страст и елеганција", пружа прилику публици да се ближе упозна са аутором чији рад одликује посебан медитерански шарм, мелодична елеганција и виртуозност, нарочито у делима писаним за виолончело. Бокерини је развио аутентичан израз прожет елементима шпанског фолклора и иновативном употребом виолончела, инструмента који је сам маестрално свирао. Чињеница да је стварао у својеврсној „изолацији“ у Мадриду допринела је томе да његов опус од преко 500 дела остане у сенци. Његова уметничка вредност стоји раме уз раме са највећим именима те епохе, попут Хајдна и Моцарта, чинећи га незаобилазним стубом класичног стила европске музичке историје. Баш из тог разлога на концерту слушамо његов Концерт за виолончело у Б-дуру са сјаним виолончелистом из Трста – Енриком Замбоном, те Бокеринијеву симфонију „Цаса ди диаволо“ или „Ђавољу кућу“.

ГЛАС: И овај концерт наставља, сад се слободно може рећи јасно видљиву умјетничку политику Симфонијског оркестра НПРС, сарадње са другим умјетницима, у врло широком распону од рок бендова преко оперских сарадњи до наступа са џез извођачима. Затвореност у сопствени оквир, препостављамо да није пут на којем као умјетнички директор видите развој Симфонијског оркестра НПРС?

УРОШЕВИЋ: У моменту када покушавамо да се музички етаблирамо на 'симфонијском небу', затвореност у сопствени оквир свакако није пут на којем, као уметнички директор, видим развој Симфонијског оркестра НПРС, јер верујем да је управо та ширина и спремност на дијалог са различитим жанровима кључна за раст ансамбла. Тај дијалог мора потпуно комуницирати са временом у којем живимо, а некако заједничким снагама управе Народног позоришта РС и директорке Дијане Грбић успевамо да наш оркестар мудро водимо и чувамо. Симфонијски оркестар не сме бити статичан музеј, већ жив организам који пулсира у складу са савременим тренутком, повезујући традиционално наслеђе са модерним музичким језицима. Кроз сарадње, не само да подижемо сопствене извођачке капацитете, већ и демистификујемо класичну музику, чинећи је доступном и привлачном најразличитијим профилима публике. Наша мисија је да будемо мост између различитих култура и уметничких израза, јер нова енергија једино може да осигура дуговечност и релевантност једне националне уметничке институције. Наравно, овај пут ће бити дуг и тек кроз 5 до 10 година када се будемо осврнули видећемо да ли је он аутопут са 4 траке или сеоски макадам.

ГЛАС: Ваша лична сарадња  и сарадња симфонијског  оркестра са "Рок симфонијом" је са обзиром на име тог колектива прилично логична, али наступ гудачког оркестра са Сопотом у НПРС  и у Новом саду био је изненађење за многе. Откуд та сарадња и шта је Вас као умјетника привукло да бину подјелите са Соптом?

УРОШЕВИЋ: Сарадња са бендом „Сопот“ логичан је наставак наше тежње ка уметничкој отворености, а започела је успешним заједничким наступом поводом обележавања Православне нове године 2024. године у Новом Саду у Српском народном позоришту. Оно што ме је као уметника привукло „Сопоту“ јесте њихов аутентичан израз који спаја електронику и најшире речено „балканске мотиве“. Овакав музички језик прилично је артистичан и можда је најближи ономе што уметничка музика јесте. Спој „Сопота“ и Гудачког оркестра НПРС створио је снажан, емотивни и продукцијски раскошан концерт на великој сцени Народног позоришта Републике Српске. Ми смо показали да гудачки инструменти нису резервисани само за класику већ да јасно комуницирају са савременим звуком „Сопота“. Морам напоменути да то не би било могуће без вештих аранжмана писаних руком нашег композитора и аранжера Мариа Николића. Жао ми је само што нисмо аранжмане чули у пуном саставу као у Новом Саду, а то је бенд, симфонијски оркестар и хор. Но, после овог концерта верујем да ћемо такав спектакл поновити у Бања Луци под отвореним небом, док чекамо концертну дворану.

ГЛАС: Кад смо код планова, сад се већ може направити једна врста рекапитализације оног што сте затекли кад сте преузели позицију умјетничког директора и оног шта је урађено у првој години Вашег мандата?

УРОШЕВИЋ: Када посматрам период од преузимања позиције уметничког директора до данас, јасно се види путања којом Симфонијски оркестар НПРС иде ка својој пуној афирмацији. На самом почетку фокус је био ка формирању концертне сезоне, која пре тога није постојала. Успели смо да формирамо редовну концертну сезону са смењивањем два циклуса концерата и да уведемо редовне термине наступа на месечном репертоару. Остварили смо значајне сарадње и гостовања у региону попут наступа у Будимпешти, Тивту или Суботици. Подигли смо видљивост оркестра не само у Републици Српској, већ и регионално, што нас озбиљно позиционира на културној мапи региона, а све то са смањеним капацитетом и финансијама, те свега 14 запослених у оркестру. Подсетићу да смо у прошлој сезони успели да на сцену вратимо прву националну оперу Босне и Херцеговине – „Јазавца пред судом" Владе Милошевића и то после више од 45 година „тишине“.

ГЛАС: Од онох што је урађено се "не живи", тако да се намеће питање шта Симфонијски оркестар планира у актуелној сезони?

УРОШЕВИЋ: У актуелној сезони, планови су још амбициознији. Ми молимо и очекујемо даљу професионализацију и попуњавање кадра у оркестру, како бисмо у догледно време могли да одговоримо на најзахтевније партитуре симфонијског и музичко-сценског жанра. Наставићемо и са едукативним радом и приближавању уметничке музике младима, јер верујемо да је то кључ за формирање будуће публике. „Интродукције за дјецу – у потрази за музиком“ су јасно показале мисију о којој говорим. Концертни циклус „Маестре“ у месецу марту, априлу и мају, угостиће диригенткиње из региона. Овим циклус желимо да храбро промовишемо модерне друштвене вредности попут родне равноправности и глорификовања жена на руководићим позицијама у свету музике. Очекујемо да угостимо једно велико диригентско име из Португала. Такође, радићемо и на подршци младих талената и то кроз обезбеђивање простора за афирмацију нових имена која ће солистички стати раме уз раме са нашим оркестром, првенствено на мисији да задржимо младе уметнике у Бањалуци и Републици Српској.

ГЛАС: Колико је тешко те планове правити без јасне системске подршке култури, тачније кад се функционисање неких културних инсттуција своди на залагање и труд појединаца, ентузијазам умјетника и привремена ријешења. Истина, сцена фунцонише, преко свих очекивања, гледајући број дешавања али колико је уређење ове области на системски начин важно за њену одрживост на дуже стазе?

УРОШЕВИЋ: Сваки број помножен са нулом даје нулу. Прављење дугорочних планова без јасне системске подршке представља изузетан изазов, јер се стабилност једне националне институције не сме ослањати искључиво на ентузијазам појединаца и привремена решења. Иако сцена тренутно функционише изнад свих очекивања захваљујући огромном труду уметника и управе Народног позоришта, за дугорочну одрживост Симфонијског оркестра неопходно је системско уређење које омогућава планирање сезона годинама унапред, стални радни статус музичара и адекватну инфраструктуру. Без чврстог институционалног оквира, ентузијазам остаје само погонско гориво за почетак, док је систем тај који гарантује да оркестар неће бити само тренутни бљесак, већ трајни стуб културног идентитета који омогућава уметницима да се фокусирају на стваралаштво уместо на логистику опстанка. Управо овде можемо говорити о аутопуту или сеоском макадму горепоменутом.

ГЛАС: Један од сегмената на којем инистирате, не само Ви као умјетнички директор него и Матична кућа Националног театра јесте децентрализација културе и ширење позоришне и умјетничке музике изван већих центара, како би се на прави начин умјервала бројне генерације публике које су остале изван домета умјетности. Колико је то реално извести и колико је важна нужност тог процеса?

УРОШЕВИЋ: Децентрализација културе није само стратешки циљ Народног позоришта Републике Српске, већ морална и професионална обавеза коју као национални театар имамо према сваком грађанину. Реализација овог процеса кроз наступе Симфонијског оркестра ван Бањалуке представља огроман логистички изазов, али је његова потреба неупитна ако желимо истински да културно описменимо нове генерације публике које су деценијама биле изван домета уметности. Уметност иначе не сме бити привилегија елите у центрима моћи, већ заједничко добро. Очување културног идентитета, који је заиста тешко нарушен, може се добити кроз директни контакт са "живим" оркестром. Тако ћемо инспирисати младе људе широм Републике Српске да постану будући уметници или бар свесни конзументи културе, чиме осигуравамо будућност којој тежимо. У тим младим људима лежи снага која ће избрисати знак једнакости између забаве и културе.

ГЛАС: Умјетнички функционишете на неколико позиција од педагога на Академији преко диригентских обавеза до вођења Симфонијског оркестра НПРС, колико је тешко помирити све те обавезе и наставити развијати онај сегмент којем сте посветили сопствени живот а то је умјетност?

УРОШЕВИЋ: Ускладити улоге педагога на Академији уметности, диригента и уметничког директора Симфонијског оркестра Народног позоришта Републике Српске захтева не само изузетну дисциплину, већ и стално подсећање на суштину којој сам посветио живот, саму уметност. Бити диригент значи живети свој посао. Иако је балансирање између академског рада са студентима, где се фокусирамо на прецизност и преношење знања, и вођења националног ансамбла, где доминирају визија и одговорност према јавности, физички и ментално исцрпљујуће, те улоге се заправо међусобно допуњују и хране. Као уметник, верујем да је кључ у томе да ниједна од ових функција не постане пука администрација, а којом нажалост постајемо све више окружени.

ГЛАС: Имали сте и ове године велику част да будете у жирију Другог међународног такмичења диригената у Москви у организацији "Capitol Symphony Orchestra". Искуство значајно на много начина али како  је уопште дошло до њега и какве утиске носите из Русије?

УРОШЕВИЋ:  Учешће у жирију Међународног такмичења диригената у Москви, у организацији "Capitol Symphony Orchestra", представља за мене велику част, али и обавезу и одговорност према институцијама на којима радим. До ове сарадње дошло је на позив руског композитора и диригента Владимира Горбика, чиме је указано поверење не само мени лично, већ првенствено и Народном позоришту Републике Српске. Искуство са овог такмичења је непроцењиво, јер сам имао прилику да оцењујем младе таленте из целог света у једном од најважнијих светских музичких центара, где је уметничка летвица постављена изузетно високо. Као најмлађи међу још осам колега из Аустралије, Италије, Узбекистана, Португала, Сједињених Америчких Држава и Русије, заиста сам се осећао поносно у име земље из које долазим.

 

 

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.