Dušan V. Urošević za "Glas": Umjetnost nije privilegija elite!

Simfonijski orkestar Narodnog pozorišta Republike Srpske već treću godinu za redom zajedno (Insieme) radi na promociji i očuvanju italijanske kulture, posebno sa Udruženjem Italijana iz Banja Luke. Ovaj vid saradnje dolazi iz prirodne potrebe da se apostrofira važnost i uticaj koji je italijanska umetnost ostavila kao večni dar čovečanstvu. .

Rekao je ovo za "Glas Srpske", Dušan Vere Urošević, dirigent i umjetnički direktor simfonijskog orkestra NPRS, komentrišuću sad već tradicionalnu +saradnju orkestra na Festivalu italijanske kulture "Insieme", koji počinje 23. februara. Simfonijski kolektiv Nacionalnog teatra novim nastupom kako Urošević ističe vrijedno radi na jačanju kulturnih i društvenih veza, kao jedinog načina na koji umjetnost živi pravilno

-U muzičkom smislu muzička notacija i pismo, gudački instrumenti, opera, veliki kompozitori i dirigenti nerazdvojni su segment onoga što Simfonijski orkestar Narodnog pozorišta Republike Srpske svakako neguje u svojoj misiji kroz koncertne sezone od samog osnivanjaNaše protekle saradnje sa Udruženjem Italijana iznedrile su koncerte na kojima su u fokusu bili Pučini, ali i kompozitori poput Vivaldija, Salijerija, Ferarija, Di Marina i drugih. Takođe, Festival italijanske kulture „Insieme“ je primer kako na zajedničkoj misiji, kroz prepoznatljivu kulturnu platformu koja povezuje umetnike, institucije i publiku, vladin i nevladin sektor jačaju i podstiču na saradnju između Republike Srpske/BIH i Italije,  rekao je Urošević.

GLAS: Sam repertoar na ovom koncertu  bavi se veoma zanimljivom ličnošću italijanske muzike, kompozitorom Bokerinijom, koji je pomalo ostao u sjeni svojih savremenika Hajdna i Mocarta, ali sigurno ne zbog samog kvaliteta njegovog opusa?

UROŠEVIĆ: Ovaj koncert, pod nazivom "Bokerini – italijanska strast i elegancija", pruža priliku publici da se bliže upozna sa autorom čiji rad odlikuje poseban mediteranski šarm, melodična elegancija i virtuoznost, naročito u delima pisanim za violončelo. Bokerini je razvio autentičan izraz prožet elementima španskog folklora i inovativnom upotrebom violončela, instrumenta koji je sam maestralno svirao. Činjenica da je stvarao u svojevrsnoj „izolaciji“ u Madridu doprinela je tome da njegov opus od preko 500 dela ostane u senci. Njegova umetnička vrednost stoji rame uz rame sa najvećim imenima te epohe, poput Hajdna i Mocarta, čineći ga nezaobilaznim stubom klasičnog stila evropske muzičke istorije. Baš iz tog razloga na koncertu slušamo njegov Koncert za violončelo u B-duru sa sjanim violončelistom iz Trsta – Enrikom Zambonom, te Bokerinijevu simfoniju „Casa di diavolo“ ili „Đavolju kuću“.

GLAS: I ovaj koncert nastavlja, sad se slobodno može reći jasno vidljivu umjetničku politiku Simfonijskog orkestra NPRS, saradnje sa drugim umjetnicima, u vrlo širokom rasponu od rok bendova preko operskih saradnji do nastupa sa džez izvođačima. Zatvorenost u sopstveni okvir, prepostavljamo da nije put na kojem kao umjetnički direktor vidite razvoj Simfonijskog orkestra NPRS?

UROŠEVIĆ: U momentu kada pokušavamo da se muzički etabliramo na 'simfonijskom nebu', zatvorenost u sopstveni okvir svakako nije put na kojem, kao umetnički direktor, vidim razvoj Simfonijskog orkestra NPRS, jer verujem da je upravo ta širina i spremnost na dijalog sa različitim žanrovima ključna za rast ansambla. Taj dijalog mora potpuno komunicirati sa vremenom u kojem živimo, a nekako zajedničkim snagama uprave Narodnog pozorišta RS i direktorke Dijane Grbić uspevamo da naš orkestar mudro vodimo i čuvamo. Simfonijski orkestar ne sme biti statičan muzej, već živ organizam koji pulsira u skladu sa savremenim trenutkom, povezujući tradicionalno nasleđe sa modernim muzičkim jezicima. Kroz saradnje, ne samo da podižemo sopstvene izvođačke kapacitete, već i demistifikujemo klasičnu muziku, čineći je dostupnom i privlačnom najrazličitijim profilima publike. Naša misija je da budemo most između različitih kultura i umetničkih izraza, jer nova energija jedino može da osigura dugovečnost i relevantnost jedne nacionalne umetničke institucije. Naravno, ovaj put će biti dug i tek kroz 5 do 10 godina kada se budemo osvrnuli videćemo da li je on autoput sa 4 trake ili seoski makadam.

GLAS: Vaša lična saradnja  i saradnja simfonijskog  orkestra sa "Rok simfonijom" je sa obzirom na ime tog kolektiva prilično logična, ali nastup gudačkog orkestra sa Sopotom u NPRS  i u Novom sadu bio je iznenađenje za mnoge. Otkud ta saradnja i šta je Vas kao umjetnika privuklo da binu podjelite sa Soptom?

UROŠEVIĆ: Saradnja sa bendom „Sopot“ logičan je nastavak naše težnje ka umetničkoj otvorenosti, a započela je uspešnim zajedničkim nastupom povodom obeležavanja Pravoslavne nove godine 2024. godine u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu. Ono što me je kao umetnika privuklo „Sopotu“ jeste njihov autentičan izraz koji spaja elektroniku i najšire rečeno „balkanske motive“. Ovakav muzički jezik prilično je artističan i možda je najbliži onome što umetnička muzika jeste. Spoj „Sopota“ i Gudačkog orkestra NPRS stvorio je snažan, emotivni i produkcijski raskošan koncert na velikoj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske. Mi smo pokazali da gudački instrumenti nisu rezervisani samo za klasiku već da jasno komuniciraju sa savremenim zvukom „Sopota“. Moram napomenuti da to ne bi bilo moguće bez veštih aranžmana pisanih rukom našeg kompozitora i aranžera Maria Nikolića. Žao mi je samo što nismo aranžmane čuli u punom sastavu kao u Novom Sadu, a to je bend, simfonijski orkestar i hor. No, posle ovog koncerta verujem da ćemo takav spektakl ponoviti u Banja Luci pod otvorenim nebom, dok čekamo koncertnu dvoranu.

GLAS: Kad smo kod planova, sad se već može napraviti jedna vrsta rekapitalizacije onog što ste zatekli kad ste preuzeli poziciju umjetničkog direktora i onog šta je urađeno u prvoj godini Vašeg mandata?

UROŠEVIĆ: Kada posmatram period od preuzimanja pozicije umetničkog direktora do danas, jasno se vidi putanja kojom Simfonijski orkestar NPRS ide ka svojoj punoj afirmaciji. Na samom početku fokus je bio ka formiranju koncertne sezone, koja pre toga nije postojala. Uspeli smo da formiramo redovnu koncertnu sezonu sa smenjivanjem dva ciklusa koncerata i da uvedemo redovne termine nastupa na mesečnom repertoaru. Ostvarili smo značajne saradnje i gostovanja u regionu poput nastupa u Budimpešti, Tivtu ili Subotici. Podigli smo vidljivost orkestra ne samo u Republici Srpskoj, već i regionalno, što nas ozbiljno pozicionira na kulturnoj mapi regiona, a sve to sa smanjenim kapacitetom i finansijama, te svega 14 zaposlenih u orkestru. Podsetiću da smo u prošloj sezoni uspeli da na scenu vratimo prvu nacionalnu operu Bosne i Hercegovine – „Jazavca pred sudom" Vlade Miloševića i to posle više od 45 godina „tišine“.

GLAS: Od onoh što je urađeno se "ne živi", tako da se nameće pitanje šta Simfonijski orkestar planira u aktuelnoj sezoni?

UROŠEVIĆ: U aktuelnoj sezoni, planovi su još ambiciozniji. Mi molimo i očekujemo dalju profesionalizaciju i popunjavanje kadra u orkestru, kako bismo u dogledno vreme mogli da odgovorimo na najzahtevnije partiture simfonijskog i muzičko-scenskog žanra. Nastavićemo i sa edukativnim radom i približavanju umetničke muzike mladima, jer verujemo da je to ključ za formiranje buduće publike. „Introdukcije za djecu – u potrazi za muzikom“ su jasno pokazale misiju o kojoj govorim. Koncertni ciklus „Maestre“ u mesecu martu, aprilu i maju, ugostiće dirigentkinje iz regiona. Ovim ciklus želimo da hrabro promovišemo moderne društvene vrednosti poput rodne ravnopravnosti i glorifikovanja žena na rukovodićim pozicijama u svetu muzike. Očekujemo da ugostimo jedno veliko dirigentsko ime iz Portugala. Takođe, radićemo i na podršci mladih talenata i to kroz obezbeđivanje prostora za afirmaciju novih imena koja će solistički stati rame uz rame sa našim orkestrom, prvenstveno na misiji da zadržimo mlade umetnike u Banjaluci i Republici Srpskoj.

GLAS: Koliko je teško te planove praviti bez jasne sistemske podrške kulturi, tačnije kad se funkcionisanje nekih kulturnih insttucija svodi na zalaganje i trud pojedinaca, entuzijazam umjetnika i privremena riješenja. Istina, scena funconiše, preko svih očekivanja, gledajući broj dešavanja ali koliko je uređenje ove oblasti na sistemski način važno za njenu održivost na duže staze?

UROŠEVIĆ: Svaki broj pomnožen sa nulom daje nulu. Pravljenje dugoročnih planova bez jasne sistemske podrške predstavlja izuzetan izazov, jer se stabilnost jedne nacionalne institucije ne sme oslanjati isključivo na entuzijazam pojedinaca i privremena rešenja. Iako scena trenutno funkcioniše iznad svih očekivanja zahvaljujući ogromnom trudu umetnika i uprave Narodnog pozorišta, za dugoročnu održivost Simfonijskog orkestra neophodno je sistemsko uređenje koje omogućava planiranje sezona godinama unapred, stalni radni status muzičara i adekvatnu infrastrukturu. Bez čvrstog institucionalnog okvira, entuzijazam ostaje samo pogonsko gorivo za početak, dok je sistem taj koji garantuje da orkestar neće biti samo trenutni bljesak, već trajni stub kulturnog identiteta koji omogućava umetnicima da se fokusiraju na stvaralaštvo umesto na logistiku opstanka. Upravo ovde možemo govoriti o autoputu ili seoskom makadmu gorepomenutom.

GLAS: Jedan od segmenata na kojem inistirate, ne samo Vi kao umjetnički direktor nego i Matična kuća Nacionalnog teatra jeste decentralizacija kulture i širenje pozorišne i umjetničke muzike izvan većih centara, kako bi se na pravi način umjervala brojne generacije publike koje su ostale izvan dometa umjetnosti. Koliko je to realno izvesti i koliko je važna nužnost tog procesa?

UROŠEVIĆ: Decentralizacija kulture nije samo strateški cilj Narodnog pozorišta Republike Srpske, već moralna i profesionalna obaveza koju kao nacionalni teatar imamo prema svakom građaninu. Realizacija ovog procesa kroz nastupe Simfonijskog orkestra van Banjaluke predstavlja ogroman logistički izazov, ali je njegova potreba neupitna ako želimo istinski da kulturno opismenimo nove generacije publike koje su decenijama bile izvan dometa umetnosti. Umetnost inače ne sme biti privilegija elite u centrima moći, već zajedničko dobro. Očuvanje kulturnog identiteta, koji je zaista teško narušen, može se dobiti kroz direktni kontakt sa "živim" orkestrom. Tako ćemo inspirisati mlade ljude širom Republike Srpske da postanu budući umetnici ili bar svesni konzumenti kulture, čime osiguravamo budućnost kojoj težimo. U tim mladim ljudima leži snaga koja će izbrisati znak jednakosti između zabave i kulture.

GLAS: Umjetnički funkcionišete na nekoliko pozicija od pedagoga na Akademiji preko dirigentskih obaveza do vođenja Simfonijskog orkestra NPRS, koliko je teško pomiriti sve te obaveze i nastaviti razvijati onaj segment kojem ste posvetili sopstveni život a to je umjetnost?

UROŠEVIĆ: Uskladiti uloge pedagoga na Akademiji umetnosti, dirigenta i umetničkog direktora Simfonijskog orkestra Narodnog pozorišta Republike Srpske zahteva ne samo izuzetnu disciplinu, već i stalno podsećanje na suštinu kojoj sam posvetio život, samu umetnost. Biti dirigent znači živeti svoj posao. Iako je balansiranje između akademskog rada sa studentima, gde se fokusiramo na preciznost i prenošenje znanja, i vođenja nacionalnog ansambla, gde dominiraju vizija i odgovornost prema javnosti, fizički i mentalno iscrpljujuće, te uloge se zapravo međusobno dopunjuju i hrane. Kao umetnik, verujem da je ključ u tome da nijedna od ovih funkcija ne postane puka administracija, a kojom nažalost postajemo sve više okruženi.

GLAS: Imali ste i ove godine veliku čast da budete u žiriju Drugog međunarodnog takmičenja dirigenata u Moskvi u organizaciji "Capitol Symphony Orchestra". Iskustvo značajno na mnogo načina ali kako  je uopšte došlo do njega i kakve utiske nosite iz Rusije?

UROŠEVIĆ:  Učešće u žiriju Međunarodnog takmičenja dirigenata u Moskvi, u organizaciji "Capitol Symphony Orchestra", predstavlja za mene veliku čast, ali i obavezu i odgovornost prema institucijama na kojima radim. Do ove saradnje došlo je na poziv ruskog kompozitora i dirigenta Vladimira Gorbika, čime je ukazano poverenje ne samo meni lično, već prvenstveno i Narodnom pozorištu Republike Srpske. Iskustvo sa ovog takmičenja je neprocenjivo, jer sam imao priliku da ocenjujem mlade talente iz celog sveta u jednom od najvažnijih svetskih muzičkih centara, gde je umetnička letvica postavljena izuzetno visoko. Kao najmlađi među još osam kolega iz Australije, Italije, Uzbekistana, Portugala, Sjedinjenih Američkih Država i Rusije, zaista sam se osećao ponosno u ime zemlje iz koje dolazim.

 

 

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.