Ђорђе Кузмановић за "Глас": Музика памти, мијења и понекад зауставља

На први поглед, Скарлати, Јаначек, Метнер и Лист припадају потпуно различитим епохама и музичким свјетовима. Ипак, у њиховој музици постоји нешто што ми је омогућило да их посматрам као дијелове једне цјелине.

Рекао је ово за "Глас Српске" пијаниста Ђорђе Кузмановић поводом свог концерта који ће се у понедјељак 21. септембра у 20 часова одржати у Концертној дворани Банског двора. Објашњавајући шта је била нит водиља за уобличавање програма концертне вечери он истиче да је у питању својеврсно музичко путовање које креће од кратких, сажетих Скарлатијевих соната и постепено се развија кроз Јаначека, Метнера и Листа у велику, драматичну цјелину.

- Посебно ме привлачи начин на који се у овим дјелима вријеме не доживљава само као нешто што музика мјери, већ као нешто што музика памти, мијења и понекад зауставља. Двије Скарлатијеве сонате поставио сам на почетак оба дијела концерта. Оне су кратке и веома концентрисане, али истовремено носе неку необичну, готово загонетну атмосферу. Из те сажете форме у првом дијелу постепено улазимо у Јаначекове "У магли" и Метнерову "Реминисценцу", док се у другом дијелу из Скарлатијевог свијета отварамо према Листовој "Сонати у h-молу", која цијели програм доводи до једне велике драматичне цјелине. Oвај програм посматрам као неку врсту пута, од мале, згуснуте форме до велике музичке цјелине, од једног времена ка другом, али и од сјећања ка садашњем тренутку, рекао је Кузмановић.

ГЛАС: С обзиром на то да сте у Цириху паралелно студирали и извођење музике старијих епоха на чембалу, колико је то искуство утицало на одабир баш оваквог концертног програма?

КУЗМАНОВИЋ: Не бих рекао да су те студије директно утицале на одабир овог програма, јер је он ипак пијанистички. Ипак, донијеле су ми један нови поглед и перспективу на музику уопште, тако да је њихов утицај, макар и подсвјестан, свакако присутан. Посебно ми је било занимљиво да кроз чембало и музику старијих епоха упознам један другачији начин размишљања о звуку, артикулацији, фрази и самом музичком времену. Желио сам да Скарлатијеве сонате поставим на почетак оба дијела концерта. Оне су готово темељи та два дијела, али су истовремено у прилично великом временском и стилском раскораку са остатком програма. У њима је присутна једна врста евоцирања старог музичког свијета, из којег се онда отвара пут према Јаначеку, Метнеру и Листу.

ГЛАС: У опису програма издваја се идеја о музици као медијуму кроз који се у магли преплићу сјећања и прошлост. На који начин Ви доживљавате тај проток времена кроз музику коју изводите?

КУЗМАНОВИЋ: У сваком од дјела овог програма препознајем неки однос према времену. Код Јаначека је тај однос можда највидљивији кроз саму слику магле. Нешто се појављује, затим нестаје, нека музичка мисао се враћа, али никада сасвим на исти начин. Код Метнера је идеја сјећања још директнија: сама "Реминисценца" говори о нечему што се враћа из прошлости. Али музика није само поглед уназад. И Листова Соната, која долази на крају програма, за мене носи један снажан осјећај непрекидног кретања и промјене. Као да се све оно што је у претходним дјелима било фрагментарно, пригушено или тек наговијештено, постепено претвара у велику музичку цјелину. Због тога ми је занимљива та могућност да у музици истовремено постоје прошлост, садашњост и нешто што тек долази. Некада имамо осјећај да се нечега присјећамо, а истовремено то доживљавамо први пут. Можда је то и једна од највећих тајни музике, што нам омогућава да вријеме доживимо другачије него у свакодневном животу, да му се вратимо, да га поново проживимо, а понекад као да га на тренутак и зауставимо.

ГЛАС: Како дјела која дијеле вијекови могу да функционишу као једна цјелина и зашто сте се одлучили да спојите Скарлатија са композиторима 19. и 20. вијека?

КУЗМАНОВИЋ: Управо ми је тај контраст био занимљив. Иако су Скарлати (1685-1757) и композитори друге половине XIX и прве половине XX вијека раздвојени читавим музичким и историјским епохама, мислим да њихова музика може да функционише заједно као једна компактна цјелина. На неки начин, то говори и о самој природи музике, о њеној универзалности и способности да превазиђе вријеме у којем је настала. Нека дјела дијеле вијекови, различити језици и стилови, али у тренутку када их слушамо, она могу да разговарају једна с другим. Можда је управо то једна од најљепших особина музике: што се њене везе понекад не могу до краја објаснити ријечима, али се могу осјетити у самом звуку.

ГЛАС: Музички пут започели сте у Бањалуци и Градишци, а потом сте се усавршавали у Београду и Цириху. Колико су различите средине, академије и професори обликовали Ваш умјетнички идентитет?

КУЗМАНОВИЋ: Свака од тих средина оставила је неки свој траг на мене. Градишка и Бањалука су ми посебно значајне јер сам управо тамо развио љубав према музици и клавиру, а то сматрам и најважнијом ствари у цијелом музичком путу. Техника, знање и искуство се временом граде, али мислим да је љубав према музици оно што нас изнова инспирише и одржава, чак и у тежим тренуцима. Београд ми је потом донио једно веома интензивно академско искуство и прилику да се озбиљно посветим свирању и развоју као музичару. Цирих је био једно потпуно другачије окружење. На студијама клавира сам заиста много научио, а посебно ми је значило што сам био окружен изузетним музичарима који су на академију долазили из различитих дијелова свијета, а које је повезивала иста жеља, да што више науче о музици и да што више усаврше своје свирање. Уз студије клавира, искуство са чембалом и музиком старијих епоха додатно ми је проширило поглед на музику. Имао сам заиста срећу да сам током живота сарађивао са дивним професорима, од којих је сваки на свој начин оставио траг на мом музичком развоју. Мислим да добар педагог не треба да створи копију себе, већ да помогне младом музичару да постепено пронађе сопствени глас.

ГЛАС: Иза Вас је више од 30 међународних и републичких признања. Колико су Вам награде током школовања биле вјетар у леђа, а колико је данас, након завршених мастер студија, фокус са такмичења прешао на чисто умјетничка истраживања?

КУЗМАНОВИЋ: Такмичења су свакако била важан дио мог музичког одрастања. Награде су ми значиле, посебно у млађим годинама, јер су биле потврда труда који сам улагао и давале ми додатну мотивацију. Такмичарска искуства су значајна за развој младог музичара: уче вас да изађете пред публику и жири, да преузмете одговорност за оно што сте припремили и да функционишете под притиском. Поред самих награда, такмичења су ми донијела и прилику да упознајем друге младе музичаре, различите школе и начине размишљања о музици. Сваки такав сусрет на неки начин проширује видике и тјера вас да преиспитате сопствени рад. Данас, када сам зрелији, мој однос према такмичењима се природно промијенио. Више ме занима шта кроз одређено дјело могу да кажем, шта у њему могу да откријем и како да пронађем сопствени однос према музици.

ГЛАС: Какав је осјећај вратити се пред своју, бањалучку публику у Концертној дворани Банског двора након усавршавања у иностранству и шта за Вас значи овај наступ?

КУЗМАНОВИЋ: Има нешто посебно у томе када се човјек врати на мјесто одакле је почео. Овај концерт ми је важан не само као још један наступ, већ и као нека врста повратка. У међувремену се много тога промијенило, и у мом свирању, и у мом односу према музици, и у искуству које носим са собом. Сада се враћам са програмом који је настао управо из свега онога што сам у претходним годинама истраживао. Посебно ми је драго што ће концерт бити у Концертној дворани Банског двора. Бански двор је веома значајна институција за музички и културни живот Бањалуке, али наравно и много шире, а сама Концертна дворана има изузетну акустику и посебну атмосферу која је чини једним од најважнијих концертних простора у региону. У њој сам већ наступао, али сада јој се враћам у једној новој животној и умјетничкој фази. Можда је због свега тога овај концерт и својеврсни сусрет прошлости и садашњости.

ГЛАС: Завршетком мастер студија у Цириху заокружили сте једну значајну фазу усавршавања. Какве планове и пројекте имате за наредни период и који су то извођачки изазови са којима бисте вољели да се ухватите укоштац у периоду који долази?

КУЗМАНОВИЋ: Завршетак мастер студија за мене свакако представља крај једне важне фазе, али га више доживљавам као почетак једног другачијег периода него као коначну тачку. Током студија човјек има прилично јасно дефинисан оквир у којем ради, док након тога долази питање шта ће сам изабрати даље. У наредном периоду желио бих да се више посветим концертној дјелатности и програмима који имају јасну умјетничку идеју. Посебно ме привлачи могућност да кроз цјеловите рецитале истражујем везе између различитих композитора и епоха, а не само да појединачна дјела посматрам изоловано. Поред тога, планирам да наставим школовање на докторским студијама клавира, што ми отвара и простор за озбиљније истраживање и повезивање извођаштва са теоријским радом. Волио бих да се те двије стране, концертна пракса и истраживање, међусобно допуњују.

Када је ријеч о самом репертоару, занимају ме и нека дјела која се рјеђе чују на концертним подијумима, не бих вољeо да се ограничим на један период или један тип програма. Мислим да је то и један од најљепших аспеката овог посла: што, чак и када завршите формално школовање, заправо никада не завршавате учење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.