Арсен Чаркић, пијаниста, за “Глас Српске” у сусрет наступу у Банском двору: Лист вјечна бакља инспирације

Миланка Митрић
Арсен Чаркић, пијаниста, за “Глас Српске” у сусрет наступу у Банском двору: Лист вјечна бакља инспирације

Лична и мистична повезаност са Листом постоји од почетка мог бављења музиком, но он је јединствена личност у историји наше цивилизације јер је тешко пронаћи ма и сличну личност у смислу свестраности утицаја кроз читав вијек, па и након његове смрти.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” пијаниста Арсен Чаркић који ће вечерас у 20 часова концертној дворани Банског двора одржати концерт “Листов псалтир”.

 - Њега посматрамо као феномен који је у себи објединио интелектуална и духовна богатства наше културе од антике наовамо, стварајући од себе бакљу инспирације за оне који су дошли у контакт с њим. Тешко је навести аспекте због којих се наметнуо као најфасцинантнија личност и свог, а и каснијих времена - додаје Чаркић.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о концерту названом “Листов псалтир” чији програм ће обухватити три дјела из Листовог опуса?

ЧАРКИЋ: Повод концерта је обиљежавања 210 година од рођења Листа, а у мору генијалних дјела која нам је оставио у завјештање, одабрао сам три која сматрам да су преломна у осликавању њега као личности, јер имају снажну аутобиографску димензију. Он је имао обичај да већину концерата отвори извођењем транскрипције Баховог дјела “Оргуљски прелудијум и фуга у а молу” за којег многи сматрају да је “Пасија у малом” - христоцентрично осликавање човјековог живота, страдања и постојања - почетак и крај цјелокупне творевине, невјероватан филозофски загрљај онтолошког и есхатолошког. Након ње на програму је Листова потресна “Балада у х-молу”, настала у преломном тренутку његовог живота када је схватио да то што му се читав свијет нудио на длану не значи ништа у односу на то што није успио да сачува породицу, што је за посљедицу имало рану смрт сина Даниела и кћерке Бландине. Мотив 130. Псалма “Де профундис” односно “Из дубина вапим теби Господе” који га је пратио од младости до краја живота се провлачи кроз потресно покајничку “Баладу”.
Концерт ће затворити монументална “Соната у х-молу”, која је аутобиографско дјело и можда најфасцинантнија слика најдубљег личног преиспитивања у историји музике.

ГЛАС: Због чега су његова дјела, али и дјела других композитора који су стварали прије неколико вијекова и данас вољена и извођена?

ЧАРКИЋ: Као што су дјела Шекспира и Достојевског или код нас Његоша и Селимовића свагда свјежа, нова и актуелна јер свједоче о тјескоби у расту човјекове личности, о тугама, радостима и искушењима живота и сазријевања свакога човјека који је постао на свијет, тако и дјела музичких генија у божанственом хору Генија свједоче то исто - парадокс људске “пасије”, термина који означава и страст и муку, страдање и радовање. Свако од нас живи и свој Велики петак и своје васкрсење паралелно и истовремено у којем лежи мистеријско величанство постојања. Све то чујемо и читамо и код Баха и код Достојевског.

ГЛАС: Зашто је класична музика непревазиђена те је и сада погодно тло за учење, али и прилагођавање музици садашњости?

ЧАРКИЋ: Може звучати парадоксално, али оно што је вјечно је и актуелно, а актуелизовати вјечиту вриједност можемо њеним сталним отјелотворењем на позоришним даскама, концертним сценама, а данас медијима. Нисам сигуран да од “Луче микрокозме” можемо направити “мим” или “Јутјуб” клип од три минута (колики је опсег пажње просјечног конзумента), али сам сигуран да ти исти медији могу да покрену људску жеђ за широм врстом знања које не садржи у себи пуке информације, већ позив на преображење себе који представља коријен прогреса цивилизације. Ова наша ће постојати док буде људи који имају интуитивну ширину да доживе свијет ван егоцентричног система. Срећом, има их.

ГЛАС: Како посматрате музичко стваралаштво у овом тренутку? Шта доминира и шта има највећу вриједност? И гдје је класика у томе?

ЧАРКИЋ: Како ћемо популаризовати Шекспира у Чајничу, дјела акварелиста у Рудом? Или како поновити овај исти концерт у Модричи, Рогатици, Фочи или Бијељини? Па тако што ћемо тамо изградити концертну салу са “стенвеј” или “јамаха” концертним клавиром и изградити позоришта и галерије, без “уграђевинске школе” партијског кадра којем је у прерасподјели фотеља запала неком муком култура или како је они симпатично зову “сектор”. У судару грађанства опхрваног ријалити садржајима ми им не можемо приредити “седмицу експерименталног иранског филма” већ је потребно те садржаје растумачити и приближити, а не домаћем човјеку “сервирати егзотично јело из Јапана” у шта се може овим темпом лако претворити чак и Андрић и Његош. Имам срећу и благослов да од факултета радим са младима и они брзо и лако науче да разумију и доживе оно што је општа цивилизацијска тековина. Тај загрљај младости и вјечности је природан и непосредан процес. Том процесу треба дати простора. Као посљедицу промовисања културе егоцентризма и секуларизма имамо ситуацију да музичко стваралаштво егзистира на рециклажи и компилаторству (у садржају и форми), а и појаву да је јавност збуњена промовисањем позера на сцени. Хесе је у “Вуку” скоро пророчки описао стање у култури када је рекао да се “разумом не рјешавају ствари које нису приступачне разуму јер тако добијемо идеале Американаца и Бољшевика” и културу типа “даћете ми један спектакл за понети”, завршавајући оптимистичним ријечима да такво стање могу промијенити најлуђи ентузијасти. И заиста, само та врста лудака ће нас спасти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана