Албум “The Rise and Fall of Ziggy Stardust” слави 50 година: Звијезда која је пала у музику

Бранислав Предојевић
Албум “The Rise and Fall of Ziggy Stardust” слави 50 година: Звијезда која је пала у музику

ЛОНДОН - Прије тачно пола вијека изашао је албум “The Rise and Fall of Ziggy Stardust анд тхе Спидерс фром Марс”, једно од оних великих музичких дјела које не само да је измијенило каријеру свог аутора Дејвида Боувија, него и само схватање рокенрола и поп културе уопште.

Боуви је 1972. године имао иза себе десетак година не претјерано успјешне каријере на рок сцени, један просјечан и три солидна, али такође, не превише успјешна албума. Након изласка албума “Ziggy Stardiust”, он је постао суперзвијезда, а лик андрогеног Зигија, који је некад шокирао свијет својом појавом, промијенивши успавани ток рок музике седамдесетих, данас је институција у сваком погледу, о чијој се музичкој, културолошкој и митолошкој вриједности унутар модерне културе не расправља, без обзира на лични укус.

У моменту кад је Боуви одлучио да створи медијско-музичку креацију која ће га винути у звијезде, много се ствари поклопило у његовој каријери. Улогу менаџера преузео је бескрупулозни, али способни Тони Дефриз, који је реализовао идеје свог клијента. Сам Боуви је током рада на албумима “Space Oddity” (1969) и “The Man Who Sold the World” (1970), уз сарадњу са култним продуцентом Тонијем Висконтијем, сазрео као аутор и извођач. Окупио је нуклеус пратећег бенда под именом “The Spiders Of Mars” у саставу Тревор Болдер (бас) и Мик Вудманси (бубњеви) и Мик Ронсон (гитара, клавир), са којима је снимио албум “Hunky Dory” (1971),  а Ронсона поставио као своју десну руку. Како се Боуви присјетио у интервју из 1994, годину дана након што је Ронсон подлегао од рака јетре и 23 године прије него што ће Боуви умријети од исте болести.

- Мик је био савршена противтежа за лик Зигија. Он је био тип са земље, снажни сјеверњак са пркосно мужевном личношћу, тако да је оно што сте добили била старомодна ствар, као Јин и Јанг. Као рок дуо, мислио сам да смо добри као Мик и Кит или Ексл и Слеш. Зиги и Мик су били оличење тог рокенрол дуализма - рекао је Боуви.

Боуви је елементе безбројних утицаја, који су се кретали од свих врста музике преко филма позоришта, пантомиме до књижевности, вјешто спојио у једну личност која ће брзо привући пажњу публике. Комплетна трансформација обичног Боувија у свемирског рок месију почела је прво промјеном имиџа. Дугу плаву косу и хипи изглед, замијенили су бизарна црвена фризура, тешка шминка и костими у стилу јефтиних научнофантастичних филмова. Снимљен током 1971. године, уз бриљантну продукцију Кена Скота, која је савршено одговарала драматичном концепту који је стајао иза њега, сам албум имао је 11 пјесама (десет оригинала и обрада пјесме “It Ain't Easy”, америчког музичара Рона Дејвиса). Кроз тих 11 пјесама створен је комплексни концепт приче о човјеку са звијезда, мистериозном путнику и спасиоцу од баналности који долази на планету Земљу коју само пет година дијели од апокалиптичне пропасти. Игром случаја постаје велика рок звијезда, постепено луди под теретом славе, успјеха и несхваћености, те трагично завршава своју космичку мисију убијен на бини од публике.

Новинар Марк Спиц, аутор чувене биографије “Боуви”, каже за овај албум да је прва велика плоча деценије.

-”Ziggy Stardiust” је био први велики албум седамдесетих. То је евидентно први албум те деценије са јасним одмаком према прошлости рокенрола и још јаснијим наговјештајем његове будућности - истакао је Спиц.

За једнако култни омот албума Боувија је фотографисао покојни фотограф Брајан Варда у споредној лондонској уличици Хедон иза радње “К. Вест”, обученог у комбинезон, са гитаром у руци. На омоту у лијевом горњем углу пише његово име и име албума, а у доњем углу чувени напис “Свирати максимално гласно”, с пуним правом на тако самоувјерену поруку, као мало који од рок албума деценије.

Успјех и пријетња

Свјестан да ће успјех Зигија постати пријетња њему самом, Боуви је већ на сљедећем албуму “Aladin Sane” објављеном 1973. године, почео полако да прави одмак од свог алтер ега.

На тријумфалној свјетској турнеји он је на завршном лондонском концерту, одржаном 3. јула 1973. године (снимљен за концертни филм у режији Д. А. Пенбејкера), дефинитивно убио своју креацију. Тако што је прије извођења пјесме “Rock 'n' Roll Suicide”, изненада најавио да је то посљедњи концерт Зигија заувијек, а затим извео пјесму и театрално пао мртав, док су се свјетла у сали угасила остављајући и публику и бенд у шоку.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана