Албум "Murder Ballads": 30 година мрачног ремек-дјела Ника Кејва

ЛОНДОН – Појава деветог студијског албума "Murder Ballads", оригинално објављеног 5. фебруара 1996. године, мрачне колекције пјесама о убиствима, парадоксално је претворила Ника Кејва и његов бенд "Bad Seeds" у глобалну рок атракцију, након двије деценије каријере у музичком андерграунду.

Као што наслов сугерише, албум се састоји од нових и традиционалних балада о убиствима, жанра пјесама који преноси детаље, а често и посљедице злочина из страсти. Иза раскошних балада, романтичних тонова и звонких звукова, Кејв је ламентовао звјерске приче у које се упушта као пјевач-приповједач, призивајући вријеме лутајућих свирача који су ватру дијелили уз пјесме о љубави и смрти.

У моменту када су Ник Кејв и Bad Seeds окупљени да напишу албум "Murder Ballads", након двогодишње студијске паузе настале послије издавања албума "Let Love In", већ су били моћна група која је могла да се окрене многим музичким стиловима, а да се и даље појављује као препознатљив и јединствен рок бенд као ниједан други на свијету, али су и даље били далеко од врхова топ-листа.

"Where the Wild Roses Grow" и комерцијални ризик

Најавни сингл "Where the Wild Roses Grow", снимљен у потпуно неочекиваном дуету Ника Кејва и Кајли Миног, изазвао је бојазан, али и занимање фанова за нови корак у каријери "краља црних врана", а додатну сумњу појачала је иронична изјава музичког директора бенда Мика Харвија да пјесма звучи као њен велики хит "I Should Be So Lucky".

На крају је албум звучао као стандардно издање групе "Bad Seeds", сингл са Кајли је одлично прошао у комерцијалном контексту, а Кејва су почели прихватати и они који за њега до тада нису ни чули.

 

Бенд на врхунцу снаге и мрачне инспирације

Након година мучне борбе са алкохолом, наркотицима и сопственим опсесијама, Кејв се вратио у студио у пуној снази, окружен бендом који је предводио бивши бубњар групе "The Birthday Party" Мик Харви као музички директор састава. Ту је био и Бликса Баргелд из групе "Einstürzende Neubauten", који је индустријске оквире превео у дивље блуз гитарско шкрипање и развијао се у лукавог инструменталисту.

Звучну насилност састава покретала је музичка вјештина Мартина П. Кејсија, Конвеја Сејвиџа, Џима Склавуноса и Томаса Вајдлера, који су пјевали и пратеће вокале. Заједно су били застрашујући бенд који је уливао ватру у уздржане и поремећене музичке поставке "Murder Ballads".

Ник Кејв и Мик Харви већ су одавно кренули мрачним путем који ће их довести до албума "Murder Ballads". Њихове бијесне, гранично мизогине и мизантропске панк-блуз нумере из раних дана, попут "Six Inch Gold Blade" ("Забио сам златну оштрицу од шест инча у главу дјевојке") и апокалиптична визија "Sonny's Burning", биле су насилне претпоставке овог албума.

"O'Malley's Bar" као клица албума

Прва пјесма написана за албум о убиствима била је "O'Malley's Bar", настала још током рада на плочи "Henry's Dream" (1992). Према Кејву, управо је ова пјесма била полазна тачка за цијели концепт.

– Нисмо могли да користимо "O'Malley's Bar" ни на једном од наших других албума. Зато смо морали да направимо комплетан албум, окружење у којем би пјесме могле да постоје – рекао је Кејв.

У моменту када су музичком сценом владали гранџ, евро-денс и гангстерски реп, Кејв и његова екипа дјеловали су потпуно анахроно, поетски ослоњени на вјековну традицију фолк балада о убиствима, док им је музички само небо било граница.

Наративи смрти и митске пјесме

Догађаји који су довели до убиства, сам чин и приказ натприродне одмазде добијају лирски живот, понекад из перспективе убице, понекад жртве. У пјесми "Song of Joy", Кејв цитира Милтонов "Paradise Lost", док се открива да је приповједач заправо убица.

Приче попут "Stagger Lee", "Henry Lee", "The Curse of Millhaven" и других граде морбидни фолклор у којем се смјењују насиље, црни хумор и трагедија.

– Ако немам слободну вољу, како могу бити морално крив? – пита се Кејв у 14 и по минута дугој нумери "O'Malley's Bar", централном дијелу "Murder Ballads", у којем психопата пуца по цијелом бару, размишља о самоубиству и наставља свој поход.

Прије трачка наде у пјесми "Death Is Not the End", обради Боба Дилана, подтекст пријетње и злобе остаје присутан. До овог албума број жртава у Кејвовом опусу био је релативно низак, али каталог од 75 људских смрти и једног пса тражи да повјерујете да смрт није крај.

Комерцијални успјех и култни статус

Албум "Murder Ballads" постао је највећи комерцијални успјех бенда до тада, највјероватније захваљујући честом емитовању спота за "Where the Wild Roses Grow" на "MTV"-у. Успјех је омогућио Кејву улазак на топ-листе и изградњу статуса култног умјетника.

По објављивању, албум "Murder Ballads" добио је широко признање критике. Бил ван Парис из часописа "Rolling Stone" написао је да "никада раније манични елементи нису уздигли Кејвов трик на ниво умјетности као на албуму 'Murder Ballads'", док је Нил Штраус из "New York Timesa" истакао да Кејв "педантно гради макабричну басну и дестилује је у једну снажну слику смрти".

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.