Мирко Илић за "Глас": Умјетност је мој шамар друштвеном укусу

Бранислав Предојевић
Foto: Велибор Трипић

У задњих пет година организовао сам укупно 185 изложби "Толеранције". И ове седмице имам ту изложбу у Европском парламенту у Бриселу, зато из Бањалуке путујем тамо. Мени је то пуно важније од мојих изложби. Мене, знам да ће то сад звучати кретенски, али могу ја и то поднијети (смијех), моје изложбе не занимају. Кад уђем на ову изложбу, ја видим сваку своју грешку. И подсјећа ме на вријеме када сам видио грешку, а нисам имао времена за поправке. Тако да су ретроспективне изложбе, нешто као када се сјетите нечег врло глупог из свог живота, а касно је да то промијените.

Рекао је ово за "Глас Српске" Мирко Илић, легендарни илустратор, дизајнер и стрип умјетник, објашњавајући зашто је пристао да организује ретроспективну изложбу "Лицем у лице", која је протекле седмице отворена у Музеју савремене умјетности Републике Српске, иако је чувен по томе да није склон ретроспективи и носталгији. Један од најпознатијих свјетских умјетника у дизајну, каже да је у овом случају ствар лаконски препустио својим домаћинима и сарадницима, покушавајући да им не смета превише док ужива у посјети Бањалуци.

- Знате кад у животу направите нешто лоше па вас је срам помислити на то. Лично, код мене се тај осјећај најчешће јави у вези сјећања на неке предивне даме, јер сам баш био кретен повремено (смијех). Е управо такав осјећај имам када се појавим на својим изложбама. Међутим, кад смо имали ту изложбу "Толеранције",  Сарита Вујковић, директорица МСУРС, ме врло лијепо, уљудно, али и врло упорно наговарала да приредимо ретроспективну изложбу "Лицем у лице" у Бањалуци. И онда сам ја рекао да има један услов. Пошто су двојица људи заслужни за ову изложбу, Марко Голуб и Дејан Кршић, знају пуно више о мојим радовима него ја сам, наиме они су ми написали књиге, радили изложбе и итд, рекао сам, океј, нека они направе шта желе, а ви изложите шта желите. Ако буде лијепо вријеме, доћи ћу на отварање. Правићу се важан, а они ће ринтати све. Тако да ниједну одлуку нисам донио ја, све је њихово. Само сам гост у Бањалуци и морам признати прилично се лијепо осјећам, осим када гледам своје радове - рекао је Илић.

A red lips with a hook in the mouthDescription automatically generated

ГЛАС: Сама изложба подијељена је у три цјелине врло занимљивих наслова "Из историје људске глупости", "Хоризонтално и вертикално", "Пуно буке ни око чега" и врло занимљивог приступа, који одскаче од уобичајно хронолошког приступа ретроспективним изложбама.

ИЛИЋ: Све су то Голуб и Кршић радили. Ништа ја нисам планирао. Не, не, гледајте, ја сам тотални фрик контрол. И док је код мене нешто на папиру, ја то тотално контролишем, па сад замислите да такав приређујем изложбу. И као што је Џенис Џоплин рекла: "Количина слободе коју узимам себи, је количина слободе коју дајем". Они су кустоси. Мислим, да мени то неко направи, када нешто радим, ја би се озбиљно наљутио, према томе, зашто да то радим другима људима који се јако труде око мојих радова. Рекао бих чак и више него што бих се ја потрудио.

ГЛАС: Када смо код прошлости, како је дошло до тога да сте из конзумента прешли у ствараоце, без обзира на форму самог израза?

ИЛИЋ: Кад сам био јако, јако мали, нисам знао да сам дислексичан. Код мене се ријеч увијек свађала са мном, писана ријеч, то је увијек било проблематично. Мени је увијек било лакше нешто нацртати визуелно него причати и мени је лакше било гледати слике него читати. Истина, нисам то ни знао, пошто у то доба нису ни знали што је дислексичан и тако да је то кључна ствар која је одредила мој живот. С друге стране, пошто сам ја био дијете војног лица, једино дијете, онда се дешавало да смо се стално селили. И то оно, мислим, у три дана Марибор, Загреб итд. Тако да ја нисам баш никад ни улагао превише у пријатеље, просто није имало смисла везивати се. Морао сам се играти сам са собом, не говорим то сексуално, чисто да се зна (смијех), јер сам био премали. Кад сам био у Бијељини, кад сам имао седам година, ми нисмо имали пуно новца, а наравно да ни мој пријатељи ниси имали пуно новца, онда би скупили новац, па бисмо купили стрипове, па би то ишло у круг. И онда сам, а да то тада нисам ни знао, био дизајнер, јер сам увијек био разочаран када би добио стрип који има савијени угао, па је изломљена боја, па је згужвано негдје. Увијек ме то ужасно живцирало, малтене сам их желио пеглати да буду како треба. Посљедица тога је да имам тренутно око 200 оригиналних цртежа стрипова. Већи дио тих цртежа су стрипови из тих магазина које нисам могао купити када сам био дијете, наиме, тако се лијече комплекси. Са друге стране, ја нисам свог оца превише волио, он је био заставник, војно лице и то обично не функционише у спрези са умјетницима и мени је једина шанса била да што прије одем од куће. Моји су се већ разводили и тако даље, тако да сам ја схватио да је једина шанса за одлазак од куће да сам почнем зарађивати новац. Не знам, можда сам постао умјетник зато што нисам знао ништа боље, то је било једино што ме могло спасити од досаде и сиромаштва.

A black and white picture of a personDescription automatically generated

ГЛАС: Као млад човјек активно сте умјетнички дјеловали у панку и новом таласу којем сте давали омоте и илустрације. Шта је Вама заузврат дао панк?

ИЛИЋ: Панк је настао у Енглеској као одговор на политички систем Маргарет Тачер гдје су биле девалвације, није било посла и млади су били у безнађу. Панк који настаје у Југославији, то је после Тита, заправо скоро у истој ситуацији, услови су једнаки. С друге стране, панк је у Енглеској, а наравно и у цијелом свијету, био шамар друштвеном укусу, што би рекао Мајаковски. То је био начин да се бориш против система, али на свој начин, не ићи на улицу, већ радити концерте, изгледати како нећете да изгледате итд. Тако да се мени све то изузетно свидјело и одговарало ми је, тако да је први панк концерт у Загребу био на мојој изложби, први наступ "Панкрта". И на том наступу је био и Џони Штулић, па је написао послије тога: " Бријем браду бркове да личе на Панкрте" и ја сам му дизајнирао тај омот. Мени је панк био лијепи одговор на моје фрустрације. Нисам се само борио против система, систем је мање-више свуда исти, али сам се и у својој професији борио да се изразим на свој начин. Међутим, мене то и даље занима, мислим не радим баш пуно бендова, али сам радио рецимо "Раге Агаинст Тхе Мацхине", они се зову како треба, а мене још увијек весели.

ГЛАС: Колико је код Вас на личном плану био отпор према патријархално војно-партијским систему у којем се индивидуално искакање није баш цијенило?

ИЛИЋ: Да, да, то сигурно. Да вам испричам једну анегдоту која лијепо објашњава крутост тог времена. Имао сам један беџ који сам сам себи направио, на којем је била црна звијезда у средини, а писало је: "Смрт фашизму, слобода народу"! И онда ми је дошао Јасенко Хоура, који је негдје ишао да се фотографише. И рекао ми: "Чуј, стари, дај ми посуди тај беџ, изгледа кул!" Ја говорим: "Океј, али сутра ми га врати". Видим га ја сутра, питам га гдје ми је беџ, а он ми одговара да га је узела мурија. "Како ти је узела мурија"? "Лијепо, идем ја по улици, заустави ме милиција и каже шта је то? Како можеш то носити, скини? И одузму ми беџ. Питам га је ли тражио неки папир? "Какав папир"? "Па кад ти одузму нешто, морају ти издати папир. Знаш, каква би то била вијест: "Полиција одузела Хоури беџ на којем пише: Смрт фашизму, слобода народу"!

ГЛАС: У Америку сте отишли као умјетник средином осамдесетих. Колико Вам је било тешко да се прилагодите овој средини? Дјелује да сте се врло брзо адаптирали на нове околности.

ИЛИЋ: У принципу престанем нешто радити када ми постане досадно. Тако да сам је окренуо и све ми је ту код нас било досадно. Без претјеривања. Да сам ја можда имао пса или особу која ме је вољела, можда бих остао. Направио сам мање-више што сам могао. И онда сам морао бирати земљу у коју ћу се селити. Онда сам одлучио да ми је Америка најближа и по музици и по филмовима, да сам у свим европским земљама гастарбајтер, док у Америци то никог не занима. Тако да сам ја отишао у Њујорк са никаквим знањем енглеског са туристичком визом и два кофера. Ја сам рекао ок, ако упали, упали, ако не, бићу конобар. Зашто да не?

A person in a black jacketDescription automatically generated

ГЛАС: Негдје сте једном рекли да није умјетник онај ко не може дати отказ. Да ли стварно нисте никад радили у сталном радном односу и колико је Вам је та слобода одредила ауторски пут?

ИЛИЋ: У Америци сам прије свега био илустратор, јер то ми је било пуно лакше. Да бисте били дизајнер, у то вријеме је требало да имате велики студио, требало је да знате добро енглески, итд... Размишљао сам, наравно, како постати дизајнер, јер ми је илустрација постала досадна. У то вријеме сам радио скице и идеје за насловне стране за "Тајм" магазин.  Дао бих скице, онда неко други то ради, фотографише или било шта друго. И онда су они схватили да ја имам ту некакву одређену вриједност у идејама и да знам политику. И понудили су ми радни однос да будем арт директор, задужен за сва страна издања. Међутим, схватио сам да ја могу преко ноћи постати дизајнер. Када сте арт директор "Тајма", онда сте велики умјетник и сви вам нуде посао. То је једна ствар која није лоша, а друга ствар је, да то добро звучи у биографији. Да вам то сада могу рећи, ја сам онда прихватио посао. Знам да ми ви не вјерујете. Моје прво радно мјесто у животу је било арт директор "Тајм" магазина. И то сам био шест мјесеци и онда сам рекао хвала најљепше. И онда ми је "Њујорк тајмс" понудио исто мјесто. Рекао сам ок, али остаћу годину дана и идем. И то су једина два радна мјеста која сам имао.

ГЛАС: Колико сте у водама медијског дизајна били ограничени самом темом текста или темата броја који илуструјете или Вам је то олакшавало посао?

ИЛИЋ: То је пуно лакше. Ако сте ви прави умјетник, ви можете до краја живота сликати једну слику и да никад не буде довољно добра. Али ако неко каже, то мора бити сутра до десет готово, онда штагод да сте направили до десет дајете и ако плачете, узимају вам из руке, а ви плачите. Зато ја нећу унутра на изложбу, јер видим све ствари за којима сам плакао или нису биле довољно добре. Тако да је тај "деадлајн", он је уједно и Богом дат. Морате завршити и мене то јако весели, мене је увијек радовала идеја да ја негдје сједим, као сад са вама, разговарам, а неко сад пише књигу за коју ја сутра требам нацртати насловну страну о теми о којој ја немам појма. И онда ја морам на брзину научити о томе. То мене увијек весели.

A cartoon of a person with a face covered in a blanketDescription automatically generated

ГЛАС: Провокација, суберзивности и сатиричан хумор често су оруђа Ваших радова, колико је постало тешко користити ова оруђа у времену "кансел" културе и сталног лова на новог непријатеља политичке коректности, гдје се умјетност пречесто тумачи у идеолошком кључу?

ИЛИЋ: Најглупље је увриједити неког случајно. То је ужасно глупо. Међутим, ако ви намјерно хоћете кренути на неког, зашто да не? Према томе, ако ви радите "Отела", који је црначки краљ, који удави своју краљицу бјелкињу, ви не можете направити бијелог Отела на плакату, ако није бијели у представи. Онда неко може рећи: "Гле црнац дави бјелкињу". Мислим, како онда то можете политички направити коректно? Гледајте, сви су постали, нажалост, јако себични. И свако мисли само на себе. И само на свој мали проблем. И нико не покушава видјети већу слику. Право је питање, како не мислити само на себе. Не мислити само ја, ја, ја, јер се онда све мора прилагођавати за једну особу. И то се зове диктатура. Према томе, мора се мислити на друге, али најлакше је мислити само на себе и најлакше је мислити као већина.

ГЛАС: За крај професор сте на Школи визуелних умјетности у Њујорку , објавили сте неколико књига о умјетности, шта је суштински наук који покушавате пренијети Вашим ученицима и поштоваоцима?

ИЛИЋ: Прије свега, схватио сам да морамо лијечити своје комплексе. Према томе, ако сте дислексичан као ја и нисте могли читати превише, зашто не постати писац и писати књиге. Пошто сам почео радити са седамнаест, само сам завршио средњу школу, никад нисам завршио академију. Дакле, ако имате комплекс да нисте завршили факултет, имали ли нешто боље него предавати постдипломски у школи визуелне умјетности у Њујорку? Нема. Иначе, управо сам постао почасни професор у Будимпешти на њиховом Универзитету и сад ћу вјероватно ускоро добити докторат. Истина, не у некој од земаља бивше Југославије, али негдје вани сигурно хоћу.