Додајмо ведрине у колективну свијест

Казала је то за “Глас Српске” библиотекарка Народне и универзитетске библиотеке РС и афористичарка Александра Глишић поводом Свјетског дана шале који је јуче обиљежен у НУБРС уз занимљив програм. Наиме, Глишићева је јуче говорила своје афоризме уз афористичаре Миладина Берића, Живка Вујића, Гојка Мандића, Војина Тривуновића, Дарка Самарџића Кодара, Динка Османчевића, Ернеста Бучинског и Драгану Пашић.

Како нам је казала, није једноставно дефинисати друштвене прилике у којима се простор бивше Југославије налази већ тридесетак година.

- Међутим, морамо бити свјесни да је то наш једини животни вијек и да би било лијепо да додамо ведрине у личну, али и колективну свијест. Афоризме сам и почела да пишем као одговор на разне ситуације са којим се сусрећем сваког дана. И да заокружим, ми не живимо у шали, али можемо здраво да се нашалимо прво на свој, а онда на туђи рачун - рекла је она.

Говорећи о смислу писања афоризама у доба у којем живимо Глишићева је истакла да би песимисти рекли да данас многе ствари немају смисла уз објашњење да је све постало форма без садржаја и да је модерна технологија донијела много негативних ствари.

- Срећом да сам непоправљиви оптимиста па тврдим да кратке писане форме попут афоризма никада нису биле у бољем положају, управо захваљујући савременој технологији и ери друштвених мрежа. Афоризам објављен на некој од друштвених мрежа врло брзо и лако стиже до великог броја људи. Публика никада није била доступнија. С друге стране, остаје питање на коју публику ко циља. Да ли је аутору намјера да своје афоризме објави у угледној издавачкој кући или да их чита сваког викенда за неки хонорар у локалној кафани - казала је Глишићева.

Дотакли смо се и жена које пишу афоризме као и савјета да не треба да пишу политичке афоризме јер то није женствено, а Глишићева је истакла да није тајна да се положај жена није битно промијенио од Еве, Адама и забрањене јабуке.

- По неписаном правилу патријархалног друштва жене су често главни кривци за све. Чак ни 21. вијек суштински није довео до битних промјена. На први поглед жене су се избориле за своја права, али већ на други поглед примјећује се да је то далеко од истине. Чак и на глобалном нивоу углавном су мање плаћене од мушкараца. Управо из тог разлога јављају се ти коментари који се односе на теме којима би жене требало да се баве, па и онда када пишу - објаснила је она.

Према њеним ријечима, жалосно је што постоји много људи који сматрају да “женско писање” треба да остане у домену љубавне поезије и евентуално понеког “романчића”.

- Сам појам женствености код нас је споран, јер дјелује као да је улога жене сведена на ону основну, мајчинску фигуру. Када ме питају зашто пишем афоризме, обично одговарам да је то зато што је лакше бити афористичарка него гимнастичарка. Шалу на страну, бар половина мојих афоризама је из домена брачног и породичног живота, тако да не видим ништа неженствено у тој форми писања. Нашалила сам се на свој рачун уз опаску да, ако искључим те “мушке” политичке афоризме и оне афоризме који се односе на мужа, остаће ми само “лимунада” афоризми - рекла је Глишићева и додала да то можда и није лоше, јер те лагане варијанте свима пријају.

Александра Глишић навела је пар својих афоризама које смо  издвојили за наше читаоце.

* Шта каже психијатар кад уђе на друштвене мреже? Има посла ко хоће да ради.

* Жено, шта је за ручак? Афоризми на жару.

* ММФ је скраћеница од мене муж финансира.

* Најновија цијена тоалет папира тјера нас да га користимо само у случају велике нужде.

* Кажу да има жена од којих треба чувати мужеве. А има и оних од којих треба да чувате домаћи сир, пршуту, маслине и кућну библиотеку у којој може на миру да се чита.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.