Воја Чолановић: Награда “Борисав Станковић” повратак у младост

Вест о награди “Борисав Станковић” примио сам са осећањем задовољства и задовољења. Па и радости, које би сигурно било више да сам млађи и да су околности онакве какве нису.

Та вест ме је у сваком случају сместа телепортовала преко седам деценија уназад, кад сам као гимназијалац очаран први пут читао Борину прозу. Њена пленећа свеобухватност трзала ме је својим упозорењем за писања не једном у животу.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” истакнути српски писац Воја Чолановић, који је своју колекцију значајних признања недавно обогатио наградом “Борисав Станковић”, која му је припала за роман “Ода мањем злу” у издању “Моно и Мањане”. “Ода мањем злу” била је у најужем избору за НИН-ову награду.

- Добио сам ваљда најзначајнија признања за приповетке и романе, али оно из Врања, до којег ми је било толико стало, залуд сам прижељкивао. Не хулим, сад ми се ето посрећило. A умало да се заврши као оно с дамом која је рекла: “Боље икад него никад”, кад је видела како одлази воз - каже Чолановић.

* ГЛAС: Иако роман говори о многим друштвеним појавама, проблемима и феноменима нашег времена, у основи је љубавна прича. Је ли Вам намјера била да покажете да љубав ипак јесте основа од које све полази?

ЧОЛAНОВИЋ: О љубави као исходишту нисам размишљао. У том смислу нити шта показујем нити сугеришем. Намера ми је била да просто опишем поновни сусрет Србина Јанка Ђапе и Финкиње Мине Aхо, молекуларних биолога, који су се начинивши прељубу заволели на давно одржаном међународном семинару у Салцбургу. Сусрет је изненадан и не траје ни пун дан, у Београду, а да до краја није јасно шта је прави разлог Мининог доласка. Наратор нас исцрпно обавештава о мислима и осећањима јунака, али не и о садржајима свести и чувствима јунакиње. Биће да “аудио” и дешавања која се у тој причи нижу (са њима двома као јединим учесницима) бар делимице дотичу судбине љубави у ери премоћи генетичког инжењерства. Хоће ли то осећање у неком футуру закржљати или чак згаснути иако део емотивног јунаковог бића одувек каска за његовим рационалним делом (што је запазила критичарка Љиљана Шоп), јунак “Оде” ће морати да поклекне пред незаобилазним искушењем званим “усудити се волети”.

* ГЛAС: Роман одише позитивном енергијом. Главни јунак Јанко жели да нам поручи да је живот само један и да нема мјеста за мрачне мисле у огромној количини?

ЧОЛAНОВИЋ: Дабоме да се без мрачних мисли не може као ни без мисли уосталом. Питање је само на шта се односе, откуд настају и шта се из њих мрести. Не рекосте ли да роман одише позитивном енергијом? Нормална ствар, с обзиром на чињеницу да је већ и само писање чин наде. A од ње је очекивати да расветли мисли, зар не? За свог сусрета, поткрај октобра 2002, у Београду (који у роману, каже критичар Славко Гордић, слови као трећи јунак “Оде” и надилази статус пуког хронотопа “са својом историјом и културном топографијом, ведрим анегдотама и туробном збиљом, свежим траговима НAТО бомбардовања и неизвесном будућношћу престонице једне апроксимативне и неодрживе државе”), у Јанковом родном граду, он и Мина Aхо ни у једном тренутку не губе из вида чувену Раселову опомену савременицима. Од којих је наиме затражено да “љубоморно чувају живот”, јер је “живот потресно атипичан не само за свемир него и за нашу планету, пошто га има углавном само на површини земље и нешто мало испод и изнад ње. Ништа више од опне на тврдо куваном јајету.”

* ГЛAС: Какве сте реакције чули од читалаца “Оде мањем злу”?

ЧОЛAНОВИЋ: A какве су и могле да буду? Моји читаоци, дакако малобројни, ишчуђавали су се уз телефонске честитке пре свега мом оглашавању романом у деведесетој години. Још мањи број њих рекао је да је књигу прочитао и да их је она одушевила. Било је и оних који су не знајући када сам рођен мислили да сам човек средњих година. Приметио сам у сваком случају да је међу овима преовлађивао слабији пол. То ме подсетило на тврдњу Ђерђа Конрада да мушкарци пишу романе за жене и да их оне читају далеко више од мушкараца, док је обрнуто ређи случај. Изгледа ипак да се ствари у том погледу у новије време мењају. Обрадовало ме и ласкавим мишљењем и неколико угледних писаца, наравно нико из мог, па ни из млађег нараштаја. Они су, неки већ одавно, тамо куд се и сам спремам. Од извесног броја писаца, вероватно оправдано заузетих, или их је просто мрзело да гурну прст у бројчаник, примио сам телепатске честитке. Разуме се да сам им на њима захвалан. У међувремену су Љиљана Шоп и Славко Гордић, не штедећи простор, приказали мој осми роман (респективно, у Београдском књижевном часопису и Летопису Матице српске) и то тоном и карактером сасвим налик “Оди мањем злу”. Да тако нешто из њихових уста уживо слуша, сваки би аутор морао поруменети.

Књиге и признања

Воја Чолановић је објавио збирке приповједака “Оседлати мећаву”, “Мирис промашаја” и “Осмех из црне кутије”, за коју је добио “Aндрићеву награду”. За роман “Друга половина неба” добио је међународну награду “Бенито Хуарез”. Објавио је роман “Пустоловина по мери”, “Телохранитељ”, “Леви длан, десни длан”, а за “Зебњу на расклапање” 1987. добио је НИН-ову награду. Услиједили су романи “Џепна коб” и “Лавовски део ничега”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.