Voja Čolanović: Nagrada “Borisav Stanković” povratak u mladost

Vest o nagradi “Borisav Stanković” primio sam sa osećanjem zadovoljstva i zadovoljenja. Pa i radosti, koje bi sigurno bilo više da sam mlađi i da su okolnosti onakve kakve nisu.

Ta vest me je u svakom slučaju smesta teleportovala preko sedam decenija unazad, kad sam kao gimnazijalac očaran prvi put čitao Borinu prozu. Njena pleneća sveobuhvatnost trzala me je svojim upozorenjem za pisanja ne jednom u životu.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” istaknuti srpski pisac Voja Čolanović, koji je svoju kolekciju značajnih priznanja nedavno obogatio nagradom “Borisav Stanković”, koja mu je pripala za roman “Oda manjem zlu” u izdanju “Mono i Manjane”. “Oda manjem zlu” bila je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.

- Dobio sam valjda najznačajnija priznanja za pripovetke i romane, ali ono iz Vranja, do kojeg mi je bilo toliko stalo, zalud sam priželjkivao. Ne hulim, sad mi se eto posrećilo. A umalo da se završi kao ono s damom koja je rekla: “Bolje ikad nego nikad”, kad je videla kako odlazi voz - kaže Čolanović.

* GLAS: Iako roman govori o mnogim društvenim pojavama, problemima i fenomenima našeg vremena, u osnovi je ljubavna priča. Je li Vam namjera bila da pokažete da ljubav ipak jeste osnova od koje sve polazi?

ČOLANOVIĆ: O ljubavi kao ishodištu nisam razmišljao. U tom smislu niti šta pokazujem niti sugerišem. Namera mi je bila da prosto opišem ponovni susret Srbina Janka Đape i Finkinje Mine Aho, molekularnih biologa, koji su se načinivši preljubu zavoleli na davno održanom međunarodnom seminaru u Salcburgu. Susret je iznenadan i ne traje ni pun dan, u Beogradu, a da do kraja nije jasno šta je pravi razlog Mininog dolaska. Narator nas iscrpno obaveštava o mislima i osećanjima junaka, ali ne i o sadržajima svesti i čuvstvima junakinje. Biće da “audio” i dešavanja koja se u toj priči nižu (sa njima dvoma kao jedinim učesnicima) bar delimice dotiču sudbine ljubavi u eri premoći genetičkog inženjerstva. Hoće li to osećanje u nekom futuru zakržljati ili čak zgasnuti iako deo emotivnog junakovog bića oduvek kaska za njegovim racionalnim delom (što je zapazila kritičarka Ljiljana Šop), junak “Ode” će morati da poklekne pred nezaobilaznim iskušenjem zvanim “usuditi se voleti”.

* GLAS: Roman odiše pozitivnom energijom. Glavni junak Janko želi da nam poruči da je život samo jedan i da nema mjesta za mračne misle u ogromnoj količini?

ČOLANOVIĆ: Dabome da se bez mračnih misli ne može kao ni bez misli uostalom. Pitanje je samo na šta se odnose, otkud nastaju i šta se iz njih mresti. Ne rekoste li da roman odiše pozitivnom energijom? Normalna stvar, s obzirom na činjenicu da je već i samo pisanje čin nade. A od nje je očekivati da rasvetli misli, zar ne? Za svog susreta, potkraj oktobra 2002, u Beogradu (koji u romanu, kaže kritičar Slavko Gordić, slovi kao treći junak “Ode” i nadilazi status pukog hronotopa “sa svojom istorijom i kulturnom topografijom, vedrim anegdotama i turobnom zbiljom, svežim tragovima NATO bombardovanja i neizvesnom budućnošću prestonice jedne aproksimativne i neodržive države”), u Jankovom rodnom gradu, on i Mina Aho ni u jednom trenutku ne gube iz vida čuvenu Raselovu opomenu savremenicima. Od kojih je naime zatraženo da “ljubomorno čuvaju život”, jer je “život potresno atipičan ne samo za svemir nego i za našu planetu, pošto ga ima uglavnom samo na površini zemlje i nešto malo ispod i iznad nje. Ništa više od opne na tvrdo kuvanom jajetu.”

* GLAS: Kakve ste reakcije čuli od čitalaca “Ode manjem zlu”?

ČOLANOVIĆ: A kakve su i mogle da budu? Moji čitaoci, dakako malobrojni, iščuđavali su se uz telefonske čestitke pre svega mom oglašavanju romanom u devedesetoj godini. Još manji broj njih rekao je da je knjigu pročitao i da ih je ona oduševila. Bilo je i onih koji su ne znajući kada sam rođen mislili da sam čovek srednjih godina. Primetio sam u svakom slučaju da je među ovima preovlađivao slabiji pol. To me podsetilo na tvrdnju Đerđa Konrada da muškarci pišu romane za žene i da ih one čitaju daleko više od muškaraca, dok je obrnuto ređi slučaj. Izgleda ipak da se stvari u tom pogledu u novije vreme menjaju. Obradovalo me i laskavim mišljenjem i nekoliko uglednih pisaca, naravno niko iz mog, pa ni iz mlađeg naraštaja. Oni su, neki već odavno, tamo kud se i sam spremam. Od izvesnog broja pisaca, verovatno opravdano zauzetih, ili ih je prosto mrzelo da gurnu prst u brojčanik, primio sam telepatske čestitke. Razume se da sam im na njima zahvalan. U međuvremenu su Ljiljana Šop i Slavko Gordić, ne štedeći prostor, prikazali moj osmi roman (respektivno, u Beogradskom književnom časopisu i Letopisu Matice srpske) i to tonom i karakterom sasvim nalik “Odi manjem zlu”. Da tako nešto iz njihovih usta uživo sluša, svaki bi autor morao porumeneti.

Knjige i priznanja

Voja Čolanović je objavio zbirke pripovjedaka “Osedlati mećavu”, “Miris promašaja” i “Osmeh iz crne kutije”, za koju je dobio “Andrićevu nagradu”. Za roman “Druga polovina neba” dobio je međunarodnu nagradu “Benito Huarez”. Objavio je roman “Pustolovina po meri”, “Telohranitelj”, “Levi dlan, desni dlan”, a za “Zebnju na rasklapanje” 1987. dobio je NIN-ovu nagradu. Uslijedili su romani “Džepna kob” i “Lavovski deo ničega”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.