Вијек и по од изласка првог рукописа “Ане Карењине” пред читаоце: Страдање у борби против лицемјерја

БАЊАЛУКА - “Немају појма о томе шта је срећа, не знају да без ове љубави за нас нема ни среће ни несреће - нема живота” ријечи су које изговара Ана Карењина јунакиња истоименог романа Лава Николајевича Толстоја, који је у руке читалаца први пут дошао прије 150 година.

Као и сваку тако и ову књигу требало би читати више пута. Како старимо тако се и наша схватања мијењају и да бисмо у потпуности разумјели причу о Ани Карењини, љубави и животу неопходно је да је ишчитавамо и занимљиво је да ћемо сваки пут у њој проналазити нови смисао и чиниће нам се да је читамо први пут. У томе и јесте величина овог дјела и његовог творца.

“Ана Карењина” је прича о жени која је вољела, о жени која је била изван свог времена са широким погледима на свијет. То је прича о жени која није крила осјећања у друштву које се дичило моралом и поштовањем моралних начела јавно, а у тајности кршило све норме и прописе. Ана Карењина је жена широког срца, жена која се водила осјећајима, а не лажним моралом и прописаним правилима понашања због чега ју је то друштво и казнило и због чега је страдала. Она је симбол тог и таквог живота у граду, модерног и богатог.

Роман “Ана Карењина” првобитно је објављиван у дијеловима од 1873. до 1877. године. Почео је да излази у “Руском гласнику” али није објављен до краја јер је Толстој дошао у сукоб са уредником Михаилом Каткоковим у вези са политичким мишљењима која су покренута у завршном дијелу романа. Лав Николајевич Толстој ову књигу сматрао је својим првим правим романом.

Како је записано у критици, Толстоја је за лик Ане Карењине инспирисала старија кћерка руског пјесника Александра Пушкина, Марија Хартунг. Толстој је Марију Хартунг упознао на једном балу и опчинила га је њена љепота. Ту ноћ су разговарали и она му је причала о свом оцу, али и о својим ставовима о умјетности и књижевности. Толстој се дивио њеном префињеном укусу и смјелом размишљању, па је физичке особине Ане Карењине градио  на лику Марије Хартунг.

Љубавна прича Ане Карењине и грофа Вронског била је бурна, страствена и трагична. За заплет романа Толстој је узео причу из стварног живота. Наиме, писац се дружио са човјеком који је имао љубавницу Ану Степановну Пирогову. У неким тренуцима Пирогова се осјећала запостављено и проблем је видјела у Њемици која је била гувернанта његове дјеце. Пирогову је то измучило до те мјере да је данима лутала по природи, а онда се бацила под воз. Толстој је чак посматрао њену аутопсију. Узнемирила га је прича ове жене и покренула да напише роман.

У марту 1873. године Толстој је читао збирку прича Александра Пушкина у уводна реченица је била његова инспирација. Та реченица гласи: “Гости су се припремали да крену ка летњиковцу”. Када је то прочитао Толстој је рекао жени да тако сви треба да пишу, да одмах пређу на акцију умјесто описивања соба, природе и људи.

Прва реченица романа “Ана Карењина” свима нам је добро позната: “Све срећне породице су налик једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. Током романа схватамо значење те реченице, видимо да се лицемјерја, прељубе и интриге дешавају у друштву које налаже да свако ко се усуди да раскине брачне везе буде осуђен на друштвену или физичку смрт. У таквом лицемјерном окружењу сазријевао је лик жене која се због својих осјећања, друштвено недопуштених, изгубила у наметнутим улогама мајке, супруге и љубавнице.

Једини који може да разумије Ану је Љевин. Романом је Толстој представио и руско друштво које је било несрећно због лошег уређења власти и закона. Ана је симбол несрећног живота у граду, док Љевин представља село, идеал живота и рада који би требало да буде успостављен. Једини он може да схвати Ану, јер је он симбол људске племенитости и доброте. Он без осуде гледа на њене поступке баш због те доброте коју носи у себи. Само он је могао до краја да је схвати и сагледа патњу у њеним очима. У Љевиновом лику, који се бори за село и мужике, који носи племенитост у себи садржана су та начела која могу да спасу Русију и њен народ. То је порука коју шаље Толстој. Љубав Љевина и Кити искрена је и права, пуна разумијевања. То је љубав онаква каква би требало да буде.

С друге стране, љубав Ане и Вронског је страствена, бурна и од самог почетка није слутила на добро. Као прототип за лик грофа Вронског Толстој је узео пуковника Рајевског који је као добровољац учествовао у српско-турском рату и тамо погинуо. Знамо да Вронски на крају романа, након Анине смрти, одлази у Србију да ратује против Турака.

Живот Ане Карењине преокреће се од тренутка када на жељезничкој станици упознаје Вронског. Симболично баш ту ће њен живот и да заврши. Ана Карењина је трагична жена коју је друштво осудило и то не због прељубе, јер сви су они варали, него због тога што се успротивила лицемјерју које је пропагирало то друштво.

Дивљење

Роману “Ана Карењина” дивили су се многи свјетски писци. Један од највећих Фјодор Михаилович Достојевски ову књигу назвао је беспријекорним умјетничким дјелом, а творац “Лолите” Набоков се дивио беспријекорној чаролији Толстојевог стила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.