Весна Капор, књижевница и добитница награде “Меша Селимовић”, за “Глас Српске”: Ово је вријеме борбе за човјекову душу

Миланка Митрић
Foto: Вечерње Новости

Ово је велика награда и велики жири у којем су људи у вези са књижевношћу у широком дијапазону: професори универзитета, библиотекари, уредници трибина, новинари и критичари. То је утемељена награда и велико признање.

- Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница Весна Капор, добитница награде “Меша Селимовић” за дјело “Небо, тако дубоко”, говорећи о овом великом признању и значају које има за њу.

- Сам Меша је у интервјуима наглашавао да је важно да оно што се напише људи осете и разумеју и кроз ову награду то се и потврђује, та веза са широким читалачким кругом. Ово је једна од награда преко које се види да занимање за књижевност није замрло и да наш свет воли књигу. Нажалост, друга ствар, и наличје света у којем живимо, јесте медијска експлоатисаност других тема и појава, тако да се прича у вези са књижевношћу заталаса у тренутку проглашења награда, а потом настане тајац - додаје она.

ГЛАС: Колико повезујете такво признање које носи име Меше Селимовића са Вашим радом и књижевним усмјерењем?

КАПОР: Моја везаност за Мешу је дубока, и лична, стога је ова награда заиста за мене велико признање. Меша је забележио да емоција може да постане истина која траје - стреми универзалном и вечном и у том кругу емотивног, у кругу вечитог пропитивања несреће човекове, личног страдања, моји јунаци следе коб његових јунака. Меша је био један од првих писаца преко кога сам сазнавала живот, кроз чије редове сам проналазила потврду сложености људског бића, његово место у систему, узроке и последице његових поступака. Књижевност је била, у то време, светло тражења и разумевања, место откривања несавршености света и сваког система. Кроз његове књиге, као и кроз књиге других великих писаца, разумевали смо да је свако време за неког добро, а за неког рђаво, али и да је човекова потреба да живи и да се буни против таквог поретка неумитна.

ГЛАС: “Небо, тако дубоко” је исповједна проза, препуна емоција, бола, туге. Колико је писцу тешко или лако да се у писању оголи, и да без задршке подијели све емоције, какве год биле?

КАПОР: То питање је пратило и Мешу, његов опус и живот, уопште, јер бављење књижевношћу своди се, увек, на питање личног доживљаја и живота на дубљој и антрополошкој и космичкој равни. Он је, после личне несреће - губитка брата, страдалог неправедно и у чудним околностима, трагао за изразом, формом, начином како да искаже ту несрећу и кошмар; по сопственом сведочењу, пише и брише и ту нам открива како се сударао и са језиком и како му је вуковски језик био тврд и недовољан да се изнесу нијансирана емотивна стања. Човек кад се суочи са несрећом, са болом трагичких размера, улази у емотивни ковитлац, и не зна какав ће изаћи из тог судара. Не зна шта ће пронаћи у себи и другима, сигурно је само једно: све то, измениће га. У судару са светом, са губитком, и кад није његов лични, писац не може да зажмури. Ова прича је о томе. Она је живи бол, али открива и огољава наше време, нарочито у великим градовима где такозвана индивидуација замењује исконску човекову потребу за другим човеком. Ово је време борбе за човекову душу.

ГЛАС: А писати о томе и на такав начин је тешко.

КАПОР: Тешко је, али неопходно. Живот није само забава и не могу се затворити очи пред животима других. Суочена с болом ближњих, заронила сам, писала и плакала. Да сам била рационална, стишала се, и чекала да прође време да бих се вратила догађају и причи, то не би била ова књига. Био би то неки други израз, форма и емоција. Ово је један крик, тужбалица, спомен-прича о болу, како каже мој уредник и пријатељ Драган Лакићевић и допире до људи, а то је суштина уметности, да дотакне друге. Није суштина у савршеној задатој форми, већ у ономе што се отима, ономе изван дефиниција. Ово је жива повест, без калкулација, али и фикција кроз коју се показује да лично, исказано кроз уметност бива универзално.

ГЛАС: Како древни плач и древна туга живе у модерном дјелу?

КАПОР: Показало се да је то зрно древности у свима присутно, да је то мера суштине која одређује човека. Човеков најдубљи осећај јесте архетипски и он, слава Богу, без обзира на све технолошке револуције, опстаје. То се сваки пут, изнова, покаже баш кроз уметност. И ова књига одраз је тог древног у новом свету. То сведоче поруке које добијам од читалаца. Човек је, одувек, и још зачуђен, уплашен и мали пред губитком. Књижевност је ту да га сачува од потпуног отуђења, од саможивости, да пробуди саосећање, покрене на блискост. Кроз оно што је речено и можда кроз тишину нереченог. Мисао је штура, каже Меша, а емоција је као линија на длану.

ГЛАС: Може ли умјетник да створи добро дјело уколико у потпуности не пусти своје “ја” да превлада и испољи се у најбољем облику?

КАПОР: То је такође једно од актуелних питања уметности и ту има више теоријских и критичких ставова. Сваки стваралац има свој израз, дубоко забележен у бићу. Неки освешћују тај део бића, раде на модификовању израза и форме, неки стварају пратећи глас изнутра, не мислећи ни на какве теорије. Неки теже да усаврше формално дело, некима је важно да баш кроз несавршеност изнесу поруку. Сви се труде да то што чине, из њиховог угла, буде најбоље што могу да дају. Има оних који прате кретања у друштву, ослушкују задате парадигме па пишу тако да задовоље, рецимо, неки идеолошки/активистички код, што је тренутно актуелно. Ипак, истински уметници раде према свом дубоком најбољем ја, како рекосте, и кроз себе износе и своје време и теме. Меша је говорио о томе како је важно да се проживи оно о чему се пише, али да не треба идентификовати дело и писца. Уосталом, Андреј Бели у есеју о смислу уметности каже да се питање шта је то уметност истовремено чини и најлакшим и најтежим питањем на свету.

ГЛАС: Да ли бисте рекли да је писање једна врста слободе?

КАПОР: Свакако. Пре свега то је Божји дар, а самим тим то је слобода да чините невероватне ствари. Писац увек има уточиште, начин да искаже кроз себе много тога. Кроз књиге, зауставља се време, вара пролазност, дотиче оновремено, јер нема пута до речи ако се не прође кроз магновење у коме сте потпуно изван овог света па чак и кад се пишу потпуно реалистичне приче. Свака прича мора имати тренутак магијског. Писање ослобађа човека од робовања било чему. Могућност да речима допирете изван времена даје потпуни осећај слободе. Но, књижевност је део друштвеног система, а кроз историју, системи су се на разне начине обрачунавали са писцима. И ниједно време нити систем није имуно на то. Писац - то је човек контраста, човек чије начело јесте слобода, али његов живот, увек, у оквиру друштва омеђен је и прожет многим притисцима.

ГЛАС: Да ли је књижевна хиперпродукција добра или лоша?

КАПОР: Књижевност се у новом веку третира као потрошна роба са кратким роком трајања. И писци који имају изузетна дела, остварени и моћни у изразу, под притиском су неписане заповести: књига годишње. Што се више производи то је и рок важности краћи. Књиге падају у заборав, јер свака следећа мора да има слоган најбоље до сада и сличне маркетиншке флоскуле. Читаоци су, чини се, прозрели ту манипулацију па су опрезнији, што, опет, произвођаче књижевности не брине, они раде пуном паром. Књижевност је, као и човек, талац овог века убрзања. Писац је полазиште књижевности, књижевне индустрије и критичког изучавања, али, тржишном и системском манипулацијом, претвара се у нишчег, и то прети суштини књижевности.

ГЛАС: Колико стање у свијету обликује умјетност у овом тренутку?

КАПОР: Захваљујући медијима појединац има осећај да директно учествује у сваком догађају на планети и да га се све лично дубоко тиче. Нажалост, манипулације људском свешћу попримају немерљиве размере. Све се своди на хистерију преко које се раслабљује и ум и воља. Људи су закачени, непрестано, на неку справу, ТВ, рачунар, паметни телефон. Од човека се не тражи ни мишљење ни свест, њему се сад пружа све то, као готов производ. Тешко је остати присебан и стварати у таквим условима. Уметност увек има исту вертикалу, од Гилгамеша, који је трагао за травом бесмртности, Јова, који је парничио са Богом, преко Толстоја, који као заставу, на крају књиге “Рат и мир”, шири дечју пелену. Наш Црњански, Андрић, Лаза Костић, Меша... који превазилазе време, и вечно светле, не због тога што су се удварали било коме, већ због зрна древности-вечности које су умели да ухвате кроз речи. Ако се залута на том путу, онда то није књижевност. Говорим то јер књижевност бива, често, ангажована, у служби идеологија и често се идући за тим изгуби суштина. Књижевност мора да се спушта у дубине, у мрак и да нас узноси у светлост. Она није забава, него катарза. Писци пишу из свог времена, чак и кад теме и јунаци нису из тог периода. Време је бурно, и страшно, али, да ли је на свету било тог идеалног периода о којем се сања и који је чежња и утопија човекова? Не тежим актуелним темама нити трендовима. Изазов ми је стварање књижевних јунака и фикције кроз преобликовање стварности и живота обичних људи, сучељавање прошлог и садашњег тренутка, унутрашњи човеков свет, метафизика бића.

Читање

ГЛАС: Шта тренутно читате и да ли бисте могли с нашим читаоцима да подијелите коју препоруку?

КАПОР: Читање је отпор лудилу и безнађу, тоталитарној хистерији. Читам изнова Достојевског, Чехова, Буњина, читам Захара Прилепина - то је мој лични отпор свету који губи разум. Селимовић је рекао да је писац који га је променио био Достојевски. У том смислу могу рећи да је руска литература, колико и српска, мој књижевни завичај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана