Велимир Савић: Срби су сувише мали и сувише велики народ

Мој отац Јово има тренутно 96 година. Не знам какве је он то матичне ћелије још као ембрион добио, како се оне тако успјешно дијеле, али сам заиста фасциниран колико га служи разум и сјећање, рекао бих много боље него мене. Дилему олакшава чињеница да је он горштак, Херцеговац и по оцу и по мајци, одрастао и очврснуо у предјелу који се зове Борач или Борачка Вала, изворишту или љепше речено, колијевци ријеке Неретве, која је тамо тек овећи поток. Али, оскудица често рађа изобиље духа. Управо ту, у тој Вали, окруженој суровим али лијепим планинама, плесу сунца, осоја и присоја, што етимологију вуче од ријечи борба (а "живот јесте борба", како то рече Иво Андрић) дешава се највећи дио радње романа. Мој отац је најстарији живи човјек рођен у Борачкој Вали.

Рекао је ово за "Глас Српске" писац и публициста Велимир Савић, коментаришући своју одлуку да свој посљедњи роман "Нека смрт сачека" напише у занимљивој форми дијалога оца и сина, који су заједно, али и сваки на свој начин, живјели своје животе борећи се против таме, која је пријетила да их прогута неколико пута?

Како Савић истиче ова идеја је почела од његове жеље да сачува очева сјећања у форми приповједачке вјештине, која га је током живота очарала много пута, али је током писања идеја израсла у неколико занимљивих праваца.

- Још 2000. године, на размеђу миленијума, када сам стварао књигу мојих есеја "Сеанса", записао сам како се нестанком сваког човјека (без изузетка) губе његове вјештине, кретње, идеје, у којима је био бољи од осталих - или бар од већине. Може то бити вјештина дувања у стакло, подводни риболов, увјежбани плесни покрети, лакоћа отварања сефова или једноставно, умјетност у свим њеним задивљујућим облицима. Да, истина је правимо и данас виолине, знамо ми то, али никад више тако добре као што су то радили Амати, Страдивари и Гварнери. Неповратно изгубљена вјештина.

Свјестан тога нисам могао да допустим да ишчезну очева сјећања на проживљени живот, догађаје и људе, то је за мене немјерљиво богатство. Одлучио сам да нас двојица створимо роман, јер је мој отац парадигма свега оног што човјек може да доживи на овом, балканском простору у једном вијеку, а његов вијек је готово стољеће. Рекао сам му: Знаш шта? Мени је задивљујуће и племенито ово што радимо, због свих тих заборављених људи, које више нико не би поменуо. Та твоја фантастична меморија држи кључеве сјећања и заборава за хиљаде ликова. Ти си библиотека, као у Кишовој новели "Енциклопедија мртвих". Ти си фундус. Збирка, заоставштина, легат. Ово је роман тестамент. Да, тестаментум, на латинском значи свједочити. Зато се и Стари и Нови завјет зову тестаментом. Бог ти је дао тако дуг живот и такво памћење, с разлогом, да свједочиш, а то нипошто немој радити криво или неправо. Ни с мржњом, коју у твојим очима никад нисам видио, ни онда кад је можда била потребна и оправдана. Ни с пристрасношћу. Уноси емоције. Обогати ово. Сваки човјек и сваки живот, био дуг као очев или кратак попут Тутанкамоновог, јесте роман, само што роман треба знати написати. То могу изабрани, али тајна је заправо да се нађе заједнички именилац, да се читалац поистовјети с књигом, да у неким тренуцима заправо и не зна гдје завршава наш, а почиње његов живот. Зато је читалац добре белетристике истовремено и писац, врсни сценариста који од прочитаног прави сопствене филмове онако као што вјешт музичар производи живу музику од нотног записа. Ту престаје граница између виртуелног и реалног, ионако је све на крају нестварно и заробљено у нашој можданој кори. Да, кратак одговор на други дио питања: зла времена рађају и добре и зле, али све оне нељуде који нам јесу наносили зло или то покушали, отац је надживио. Али опет мислим, да није зла, како би се познало добро? Јесте, форма романа "Нека смрт сачека" је крајње необична, писана у два прва лица, да би се завршио у трећем лицу, рекао је Савић.

ГЛАС: Други лајтмотив који се на много начина провлачи кроз роман јесте посљедица губитка супруге и мајке на животе двојице Савића и безуспјешна потрага за правдом и миром који је тај губитак изазвао код двије генерације једне породице.

САВИЋ: Правда јесте вјечити недостижни идеал као и Слобода, зато их и јесам написао великим словом. И Правда и Слобода имају више лица ("Шест лица траже писца" како би рекао генијални Луиђи Пирандело). Али чини се да никада као у ова "вунена времена" није јаче одзвањао стих владике Рада из "Горског вијенца": "Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом". Наш роман је својеврсна осуда злочина, ма ко да га је починио. Правда јесте задовољена, злочин је почињен, али није успио, јер смо жртве "васкрснули", отели их из заборава и то не само очеву и моју мајку, мајку Божидарке Фрајт, него и све невине мајке заспале у снијегу као шумске јагоде под црквом јеликом у снијегу без гроба и биљега (а како да човјек уопште преприча ту потресну и ненадмашну пјесму Рајка Петрова Нога). И злочин и казна су ту, нема Достојевског, али роман јесте - достојан. Достојан и достојанствен, јер је писан високим моралним поривима без мржње и освете. За разлику од Кафкиног "Процеса" овдје су злочинци, заправо жртве, жртве сопственог зла, којима опраштамо, јер нису знали шта чине, иако су знали шта чине. У овој само наизгледној, несмисленој игри ријечи лежи највећа морална вриједност романа.

ГЛАС: Један од трагичних усуда ове приповијести јесте да се историја за Савиће понавља, на једнако трагичан начин, два пута у једном вијеку, само се мијењају локације и директни актери. Радња се протеже кроз готово цијели 20. вијек, од страдања српског народа у херцеговачкој Борачкој Вали током Другог свјетског рата, преко политичких превирања и репресија у послијератној Југославији, до крвавих сукоба насталих распадом државе крајем вијека. Историје је, рекло би се, имао и превише за један народ, али не дјелује да смо из њених лекција као народ научили вриједан наук.

САВИЋ: Иако је роман заснован на трагичним догађајима, као аутор и стварни писац приповједач ја га не доживљавам тако. Отуда и поднаслов - роман о животу јачем од таме. Отац је главни јунак, коаутор, он је у овом нашем романескном ткању основа, а ја сам потка. Обојица смо упознали важне људе по историју, не само нашег народа него и бивше Југославије. И међународне актере, и мешетаре, и предсједнике држава и влада, и народне хероје и моралне величине, а богами и издајнике и убице. Све их помињемо поимен'це (како би то скратио народ). У роману је такав конгломерат ликова да би нам и поменути Пирандело позавидио, само да може. Десетак трилера би се од те грађе могло снимити, толико је густа радња. Пратимо кроз ретроспективна поглавља очев веома узбудљив живот, ту чудесну и истиниту фактографију, коју он износи, а мој одговор на то су критичка есејистичка и филозофска размишљања потребна да би роман био не само хроника него и умјетничко дјело. Шта смо научили као народ? Да имамо колективну памет (јер индивидуалну имамо најјачу, тако о себи мислимо), сигурно не бисмо имали толико пословица које нас уче памети. А имамо их више него васколика Кина. Издвојићу једну коју сам још у основној школи научио од наставнице Спаравало Кане (па да и њу васкрснемо). "Паметан се учи на туђем искуству, а блесав не зна ни на своме." Адекватна је за сва времена.

Лајтмотив овог романа је опомињућа реченица Меше Селимовића: "Србин је славно бити, али и скупо". Не знамо се чувати као народ. Имамо храброст, срчаност, али не и дубоку мудрост, превише смо људи улуду изгубили. Имамо јак индивидуални, али не и колективни дух. Зар нас ни опомињућа четири оцила на грбу и државној застави томе нису научила? Ми смо једини народ који на државним знамењима има пословицу. Јесте мој отац главни лик, али у суштини ово је патриотски роман о српском народу. Сувише малом и сувише великом народу. У томе нам могу парирати само Јевреји.

ГЛАС: Из другог плана око централне приповједачке линије плету се бројне судбине споредних јунака попут, рођака Благоја, доктора Лукача или пуковника Лончаревића, али оне не да расплињују централни мотив књиге, већ га само додатно истичу. Ове епизоде су приче које на неки начин користите као везивни "материјал" за централну приповијест.

САВИЋ: Тачна је констатација у овом питању. Наведена тројица који су одиграли важне улоге у нашим животима часно су живјели и баш због тога били жртвовани. Али то је највише хришћански зар не? Страдални пут и Голгота! Благоје нам је требао да освијетлимо ситуацију на Косову и Метохији. Ако бих га граматички означио, он би био глаголски придјев трпни. Сви ми трпимо, носимо свој крст и вијенац од трња. И поробљени смо, а правимо се да смо слободни. Једну пјесму почех овако: "Зашто два роба, роде, чедо Слободе роде, а двије слободе увијек једно ропство?"

ГЛАС: Када нас више не буде, остаје оно што смо створили и оставили: дјела, ријечи, памћење, истина, али прича из овог романа дјелује као немогућа фикција, да је нису проживјели у стварности људи од крви и меса. Колико је тешко било у занатском смислу направити границу између стварности и фикције?

САВИЋ: Сви догађаји су стварни, нема фикције и та Истина и Слобода је оно што запрепашћује читаоца. Кад пишем, немам на уму занат, ни оквир ни фабулу, немам ни план. Укључим Баха или Леонарда Коена и паднем у дубоки и надахњујући стваралачки транс. Али ако питате да ли пажљиво истражујем чињенице - то да! Зато сам роман писао четири године. И отац ми је приговарао да ће отићи на онај свијет прије него што ја то завршим, а ја му кажем: "нека смрт сачека" и схватим да је то одличан наслов. И би тако! Цитирао бих сјајну импресију Маје Искјердо, психолога (и супруге преминулог чувеног сликара Милоша Шобајића): "Ово је књига која боли и подиже. Ако би је смрт читала, можда би се и она замислила и сачекала још мало".

ГЛАС: Ваша претходна књига "Љубави, волим твој језик" збирка је поезије, али поново конструисана у нетипичној форми, да би се вјерно пренијела тема којом се бавите у овој књизи стиховима, цртежима и видеима. Колико је у организационом смислу било тешко написати књигу на 22 језика, која окупља више од 100 умјетника у њеном стварању?

САВИЋ: На пројекту те збирке у формату монографије у којој је 80 пјесама љубавне поезије радио сам 10 година. Али сама идеја за ову форму која премошћује језик као препреку за поезију је рођена прије шест година за вријеме мог боравка у Кини. Та мултимедијална књига чијег се незаборавног наслова људи формално устручавају, а интимно га непорециво воле, не може се лако објаснити. Требало би нам пуно простора. Но они који немају привилегију да ту књигу имају (а могу да је набаве код мене), најједноставније ће да је доживе овако: На телевизору, компјутеру или телефону укључите "Јутјуб", потом укуцате @velimir-savic и тако отворите мој званични канал посвећен тој изузетној књизи; тренутно су тамо 54 видеа, пјесме, филмови и интервјуи за обје књиге. Уживаћете у пројекту 100 +1 умјетника, знам.

ГЛАС: Пишете, издајете, организовали сте неколико промоција. Како су људи реаговали на обје књиге, да ли су тачне тврдње да се данас не чита или је то флоскула којом се оправдава одсуство јасне и дефинисане културне политике, не само према књижевности, већ и осталим умјетничким формама?

САВИЋ: Аутор сам више књига, пјесама, приповјетки, есеја, ево и романа. И уредник сам, члан жирија. Ове двије посљедње књиге коштају заједно 15.000 конвертибилних марака. Уштеђевина - коју нисам штедио. Једна је штампана у хиљаду примјерака, друга у пет стотина. Богато су опремљене, а врхунски умјетници из цијелог свијета су радили потпуно бесплатно, из љубави према умјетности и идеји. Нисам морао да плаћам преводиоце, ни сликаре, ни глумце, ни израду видео-материјала. Нико ми није помогао финансијски, ни једна институција којој сам се обратио. Само један човјек за прву и један за другу књигу, оба самоиницијативно и то зато што су схватили величину идеје. Толико и директно о "културној" политици (рекао бих политика културе) и подршци умјетницима. А читаоци... мислим да воле моје књиге. Заправо знам, кажу ми.

ГЛАС: За крај какви су планови у вези са промоцијом романа "Нека смрт сачека" и генерално даљим књижевним радом?

САВИЋ: Овај интервју је најава будућих промоција, а моје су промоције живе, игрокази. Путоваћу и радовати се новим читаоцима. Почео сам нови роман. Необичан и снажан ће  бити, јер зашто бих беспотребно трошио целулозу? Трудим се и трошим као да пишем јеванђеље. То је трка са животом.

А смрт - нека сачека!

Писање

ГЛАС: Током живота и каријере бавили сте разним професијама, али од читања, а касније од писања, нисте одустајали. Шта је за Вас била књижевност и откуд та фасцинација ријечима забиљеженим на странцима књига?

САВИЋ: Да, и живио сам од писања, био сам новинар. Као уосталом и Ремарк, Љоса, Момо Капор, бројни познати и непознати писци... Могу да будем штур, шкрт, језгровит, да ријечи циједим као Марко Краљевић суву дреновину. Научио сам то. Но, нећу, фасциниран љепотом и дубином нашег матерњег језика, роним у те бескраје, богатим и себе и читаоце. Стил се види и из овог интервјуа. Зато волим Маркеса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.