Тушевљаковић: ''Карота'' је прича о грубо прекинутом дјетињству

БЕОГРАД - Добитник НИН-ове награде за роман "Карота" Дарко Тушевљаковић рекао је да се после проглашења осјећа усхићено, помало збуњено и уморно због пажње које добија.

Тушевљаковић је рекао Танјугу да му је драго што је жири НИН-ове награде донио одлуку консензусом.

„Карота" садржи неке аутобиографске елементе, пошто је Тушевљаковић у роману "пошао од себе", што, како наводи, не ради увијек, али је постојала потреба да се након доста година врати својим сјећањима и позабави се њима.

- Пошто нисам склон аутофикцији и потпуном преношењу аутобиографског у роман, било је потребно да се тема слегне у мени и да осетим да сам у стању да од сировог материјала направим нешто што је моје и није моје - рекао је писац.

Тушевљаковић је рекао да замишља књижевно дјело тако "да на крају јесте пишчево дјело, јер је изашло из њега, али то није у потпуности писац".

У роману "Карота" Тушевљаковић је причу смјестио у неодређено садашње вријеме, а главни лик се враћа у град у коме је одрастао да провјери нека своја сјећања, да заокружи незаокружену причу у својој глави.

Када је слобода укинута

- Ви у граду величине Задра 1990/91. године - цео град је био ваш. Заиста смо лутали свугде и желео сам да забележим тренутак те слободе коју дете тог узраста, у граду те величине, у то време може да осети - навео је Тушевљаковић.

Према његовим ријечима, та слобода је из разлога дјетету дијелом и неразумљивих, укинута и "неће више ни бити у том граду".

- То је тренутак прелома за сваког, а за одрасле вероватно и страшнији, зато што су освешћенији по питању разлога зашто се све дешава - истакао је писац.

Додавши да је у тим околностима "дете можда делом збуњено и шокирано, али иде куда га породица води", Тушевљаковић је приметио да тек касније почне на други начин да размишља о себи из тог времена.

Тушевљаковић је, како каже, и сам кренуо накнадно, како године одмичу, све више да размишља о томе, што је био један од разлога да исприча ту причу.

- Занимала ме та тачка прелома. Многи људи су у распаду земље доживели да животе који су живели напросто прекину. Кад се силом прилика нађате на другом терену, где говор није исти, привикавање није привикавање, већ почињање испочетка - оцијенио је писац.

Подсјетивши да се "код нас сваких 50 година неки рат", Тушевљаковић је додао да "то није далеко од истине, нешто ту стално ври".

- Сад ври свугде, свет се изврнуо наглавачке. Код нас ране, чак и ако имају природну прилику да зацеле, нема кад да то ураде. Врло рано дође до прилике да се отворе и настану нове – сматра Тушевљаковић.

Према његовим ријечима, "има истине у томе да стално потенцирање извесних прича доводи до то тога да су одређене ствари стално подгрејане".

„Најбољи осећај на свету“

Тушевљаковић је рекао да док пише никад активно не размишља о читаоцима, јер је то контрапродуктивно и деси се да заблокира.

Навевши да му је као писцу најважније да уђе привремено у зону гдје функционише по начелу - само он и текст, Тушевљакович је додао да се то деси кад је довољно одморан и има времена.

- То је најбољи осећај на свету. Кад изађете из тога, буквално је као да сте се пробудили. Нешто се магично десило у том времену. Док пишем не размишљам ко ће то читати, али кад не пишем неизбежно је да будете свесни да ће то неко читати- рекао је писац.

Тушевљакович је признао да му у глави док је писао "Кароту" нису као читаоци били тинејџери, иако би волио да га читају, јер није сигуран колико би их то занимало и колико је то њихова тема.

- То можда није лоше, колико год контрапродуктивно звучао. Можда није лоше да их неке ствари одавде не занимају. Или да читају из чисте знатижеље која није оптерећена нечим другим - рекао је писац.

Интуитивно Тушевљаковић, док пише, како наводи, има у виду читаоца њему блиског по старости, премда не искључује млађе људе, јер не сумња да би његов текст могли прочитати и доживјети у најбитнијим стварима.

Говорећи о новом добу дигиталних револуција и вештачке интелигенције, Тушевљаковић је рекао да припада генерацији која се држи конзервативнијих погледа, иако оставља простор да се појмови и њихова значења могу мијењати.

- За мене је нормалност кад сте у стању да останете сами са својим мислима макар неки део дана. Када сте у стању да водите разговор са собом на миру макар 15 минута дневно. Ако то нисте у стању питање је колико нормалности ту има - оцијенио је писац.

Тушевљаковић је додао да је то важно, пошто ће људи "врло мало ослонца наћи ван себе, јер истина око нас има толико да постаје бесмислено".

- Филтер ћете направи једино тако што ћете се окренути ка себи, па мало размислити шта је вама битно, шта желите. Постројити мало сам са собом ствари у глави, па на основу тога прихвати оно што долази споља - рекао је писац.

Шта је потребно за писање романа

Тушевљаковић каже да је за писање романа, као дугачке форме, потребна одређена дисциплина, тренинг, занатска умјетност, истрајност, и то је дугачак и захтјеван процес.

- Кратка прича је ипак нешто што ће ако ништа друго временски бити мање захтевно. Али не само временски, она је ипак камернија форма од романа. Што не значи да је лако написати добру кратку причу. Напротив – истакао је он.

Наводи да је природан пут развоја писца да крене од кратке форме ка дужој, а Тушевљаковић је примијетио и да постоје одлични романсијери чије су кратке приче само добре, а исто важи и за изврсне писце прича у случају романа.

Тушевљаковић је рекао да је као читалац велики заљубљеник жанровске књижевности хорора, фантастике и кримића, али је одрастао и на главнотоковској књижевности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.