Три деценије без мајстора Тврђаве

Прослављени књижевник Меша Селимовић, који је иза себе оставио импозантан књижевни опус, већ пуне три деценије није са нама (1910-1982).

Селимовићев роман "Дервиш и смрт" добио је све значајније домаће књижевне награде а тај, као и његов роман "Тврђава", преведени су на више језика широм свијета.

Критика је одмах одушевљено поздравила "Дервиш и смрт" (1966) као изузетно дјело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив.

Мехмедалија Меша Селимовић је рођен у Тузли 1910. године. Послије завршеног Филозофског факултета у Београду, до почетка Другог свјетског рата, радио је у Тузли као професор трговачке школе и потом гимназије. Затворен је 1942, а идуће године је прешао на слободну територију.

До краја Другог свјетског рата био је припадник Народноослободилачког покрета, између осталог, и политички комесар Тузланског одреда. Послије рата је радио као наставник Више педагошке академије у Сарајеву и тек основаном Сарајевском универзитету, био је директор "Боснафилма", Народног позоришта у Сарајеву и главни и одговорни уредник издавачког предузећа "Свјетлост".

Због пригушеног сукоба с тадашњим политичким руководством БиХ напустио је Сарајево и са породицом се преселио у Београд.

Био је редован члан Српске академије наука и уметности. Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1976), "Горанова" награда (1976), Његошева награда (1976) и многе друге награде и признања.

Меша Селимовић је аутор збирки приповједака "Прва чета" и "Туђа земља" (1957). Његови су романи "Тишине" (1961), "Магла и мјесечина" (1965), "Дервиш и смрт" (1966), "Тврђава" (1970), "Острво" (1974). Написао је студије и есеје "За и против Вука" (1967), "Есеји и огледи" (1966). Аутобиографски спис "Сјећања" објавио је 1957. године.

Селимовић је умро 11. јула 1982. а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Меша Селимовић у писму упућеном САНУ 1976. године

- Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем.

- Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одјељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.

"Скандал"

Уз Селимовићеве породичне прилике је везан један, у то вријеме, необичан догађај, окарактерисан и као скандал. Селимовић је, наиме, неколико година био изван чланства Комунистичке партије која га је 1947. године казнила на тај начин јер је невјенчано живио са својом будућом супругом Дарославком Даром Божић, коју је његова прва супруга, у партијским и правосудним органима оптуживала, између осталог, и да је "бивша буржујка".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.