Тоде Николетић за "Глас Српске": Дужност пјесника је да вјечно тражи љепоту

Сваки покушај исправљања друштвених девијација, моралног посрнућа је једна катарза кроз коју сви морамо проћи да бисмо на одређени начин пре свега свим оним што баштинимо, што смо наследили и својим стваралаштвом допринели да нас препознају на мапи великих културних народа света. Овај фестивал је доказ да се може.

Рекао је ово за "Глас Српске" књижевник Тоде Николетић коментаришући како је на неки начин постао заштитни знак Међународног фестивала поезије за дјецу и младе "Форум театра" у Источном Сарајеву.

Искусни пјесник, посебно дјечије поезије, каже да број испред ове значајне манифестације сусрета пјесника и младости боље говори него било каква оцјена.

- Потребна је само једна кап воље и једне племените енергије да пре свега у себе завиримо мало, да истражимо и да на тај начин допринесемо пре свега овом последњем концентричном кругу одбране културе да ојача. Овај фестивал траје 24 године на корист деце, радости, али основна улога његова није само саборовање познатих великих књижевних имена, већ и подстицај младим креативним људима којима треба пружити шансу између осталог да сами истраже своје духовне просторе и да кроз метафизику одговоре на своје постојање на овоме свету - рекао је Николетић.

ГЛАС: Колико по Вашој оцјени данас млади читају? Искушења која одвлаче пажњу са писане ријечи има много.

НИКОЛЕТИЋ: Нажалост, ова техника и технологија су допринели да се много брже живи. Живи се хиљаду километара на час и деца су у једној ситуацији да све желе сада и одмах и на тај начин показују једну дозу нестрпљења. Показују и једну врсту нестрпљења личности и других побуда, које само чине да хедонизам у њима проговори на хиљаду начина. Дакле, све је подређено некој врсти уживања. То је велика опасност и зато служе ови фестивали да нас врате, да нас поново ресетују и да кренемо тим суштинским начином живота и постојања на овој планети. Не постоји бољи начин одупирању него живи контакт са публиком и та врста уверљивости коју ми носимо у себи и да их на одређени начин одвојимо и од система који је ригидан и бруталан када је у питању васпитање и образовање и да им покажемо да постоји и та друга лепша страна у животу а то је истраживање кроз књигу, истраживање кроз науку, истраживање свога духа. И онда што је најважније да не постигну циљ, резултат или неке потребе што је данас основа живота, него да се докажу да су људи, да имају част, да знају шта је поштовање, да знају шта је углед, а то је најважније.

ГЛАС: Како успијевате сачувати дијете у себи и да то дијете из Вас говори и са најмлађима?

НИКОЛЕТИЋ: Све је игра. Мислити игру. Мислим да је то написао Дарко Лукић, театролог, драматург, драмски писац и универзитетски професор родом из Сарајева који данас живи у Загребу и бави се пре свега театрологијом. Свидела ми се та синтагма - мислити игру. Све је у игри. Дакле, васпитавање кроз игру, заинтересованост кроз игру и на тај начин ако успете да то сачувате, из вас не може да оде дете. То је невероватно колико је истинито. Тиме се бавио и наш чувани психолог, а раније је био чак и свештено лице, игуман је био Вићентије Ракић. Препоручујем да га читају и да људи схвате и да људи у свери образовања нешто учине , да реформишу приступ и када је у питању настава. Штавише дати неке врсте игре да би се деца на одређени начин приволела да виде да то није баук, да то није табу и да они могу исписати шта они желе у свом животу.

ГЛАС: Били сте на свим међународним фестивалима поезије за дјецу и младе "Форум театра". На њих 24.  Који је по Вашој оцјени најбољи?

НИКОЛЕТИЋ: Па сваки. То су све нијансе у животу, као што су и људи. Када погледате ми смо сви тродимензионална бића и сви смо слични једни другима као када погледате једну алеју ружа или било ког другог цвета. Имате утисак и на први поглед вам се чини да је то све исто. Међутим, није. То су различити сензибилитети, то су различите људске нијансе, карактери које они носе са собом да видите у чему се разликујемо и наравно томе придодамо и уважавање, поштовање, респект и тиме појачавамо тај наш емотивни доживљај. Сваки овај фестивал је на свој начин пре свега имао потпуно другачији укус, а што је најважније ово је један од ретких фестивала који има своју тему. Дакле он је тематски фестивал и сваке године обрађује неког од великана српске књижевности и књижевности уопште. Сваки пут када смо дошли нас је Витомир Митрић, организатор и утемељитељ ове манифестације, потпуно пријатно изненадио и дао нам је пре свега један мотив више да и ми проговоримо на један други начин и принесемо своје песничке дарове оним великанима који су нам створили идентитет.

ГЛАС: Да ли Вама лично овај Међународни фестивал поезије за дјецу и младе "Форум театра" даје инспирацију?

НИКОЛЕТИЋ: Наравно. Та присутност, могућност да уживате у овим просторима у сусретању са људима, начином живота, стилом, господством које се овде примећује. То је нешто невероватно и ја то могу да приметим, јер гостујем у готово сваком граду Балкана. Могу да приметим ту финоћу коју грађани поседују. Можда они сами не могу приметити, јер се они налазе у том једном простору где им је све нормална појава, то је као природна лепота, али ми који посматрамо ову игру живота са стране можемо да приметимо. Зато је изазовно пре свега за мене и то је знак трајања, што је најважније.

ГЛАС: Како данас живе пјесници, умјетници, писци и људи који се баве културом?

НИКОЛЕТИЋ: Тренутно влада један став да песници живе добро, комфорно. Не. То не треба да занима песника и већину их и не занима. Душко Трифуновић је у једној својој песми рекао: "Штап служи у сврхе парадне, а торба је питање сушто, ако ми неко нешто дадне, добро је има се ушто".

По том принципу и живе песници. Добро је ако неко нешто да, добро је, али га се не треба тицати из тог разлога, јер је он створен да проговори кроз своје дело, да пре свега пробије ту опну космоса, универзума, макрокосмоса између осталог и да упали ту Прометејеву ватру која је неугасива. Дакле, сви ти песници, уметници почев од Петра Кочића и иних који су заиста живели тешко, Ђура Јакшић и да не набрајам даље који нису живели комфорно, али створили су нешто неуништиво. "Човек је смртоносан, смрти одолева", како би рекао Миљковић па тако и песници живе.

ГЛАС: Тренутно живите са друге стране Дрине, далеко од родног краја, али поетски и даље тражите љепоту?

НИКОЛЕТИЋ: У Црвенки у Војводини близу Сомбора, између Новог Сада и Сомбора у тој једној лепој депресивној равници , али опет кажем то се не треба никога тицати осим мене самога. Мене ти простори не ужасавају, што би рекао Паскал. Ја у свему видим лепоту.

ГЛАС: Значи ови простори су Ваше исходиште, макар као поетско исходиште?

НИКОЛЕТИЋ: Наравно. Ја сам онај камичак који се откотрљао доле са Убовића Брда изнад Мркоњића Града и залутао је у ону бескрајну равницу да пре свега проговорим својим сензибилитетом. Али, оно што је најважније да кроз ту измешаност, имајући у виду да је Војводина заиста мултикултурална и мултиетничка, кроз ту измешаност покажем тај наш крајишки менталитет.

ГЛАС: Колико често идете у завичај?

НИКОЛЕТИЋ: Имао сам ту част да ме прогласе за почасног грађанина, имајући у виду да пишем химну за тај чувени фестивал "Распјеване пахуљице", одатле је Радослав Грајић, одатле су заиста великани и писане речи, многи спортисти.... и када одем тамо, заиста осетим топлину, осетим ту бескрајну топлину и поштовање за све што сам у животу урадио. То је неодвојиви дио мог бића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.