Tode Nikoletić za "Glas Srpske": Dužnost pjesnika je da vječno traži ljepotu

Svaki pokušaj ispravljanja društvenih devijacija, moralnog posrnuća je jedna katarza kroz koju svi moramo proći da bismo na određeni način pre svega svim onim što baštinimo, što smo nasledili i svojim stvaralaštvom doprineli da nas prepoznaju na mapi velikih kulturnih naroda sveta. Ovaj festival je dokaz da se može.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" književnik Tode Nikoletić komentarišući kako je na neki način postao zaštitni znak Međunarodnog festivala poezije za djecu i mlade "Forum teatra" u Istočnom Sarajevu.

Iskusni pjesnik, posebno dječije poezije, kaže da broj ispred ove značajne manifestacije susreta pjesnika i mladosti bolje govori nego bilo kakva ocjena.

- Potrebna je samo jedna kap volje i jedne plemenite energije da pre svega u sebe zavirimo malo, da istražimo i da na taj način doprinesemo pre svega ovom poslednjem koncentričnom krugu odbrane kulture da ojača. Ovaj festival traje 24 godine na korist dece, radosti, ali osnovna uloga njegova nije samo saborovanje poznatih velikih književnih imena, već i podsticaj mladim kreativnim ljudima kojima treba pružiti šansu između ostalog da sami istraže svoje duhovne prostore i da kroz metafiziku odgovore na svoje postojanje na ovome svetu - rekao je Nikoletić.

GLAS: Koliko po Vašoj ocjeni danas mladi čitaju? Iskušenja koja odvlače pažnju sa pisane riječi ima mnogo.

NIKOLETIĆ: Nažalost, ova tehnika i tehnologija su doprineli da se mnogo brže živi. Živi se hiljadu kilometara na čas i deca su u jednoj situaciji da sve žele sada i odmah i na taj način pokazuju jednu dozu nestrpljenja. Pokazuju i jednu vrstu nestrpljenja ličnosti i drugih pobuda, koje samo čine da hedonizam u njima progovori na hiljadu načina. Dakle, sve je podređeno nekoj vrsti uživanja. To je velika opasnost i zato služe ovi festivali da nas vrate, da nas ponovo resetuju i da krenemo tim suštinskim načinom života i postojanja na ovoj planeti. Ne postoji bolji način odupiranju nego živi kontakt sa publikom i ta vrsta uverljivosti koju mi nosimo u sebi i da ih na određeni način odvojimo i od sistema koji je rigidan i brutalan kada je u pitanju vaspitanje i obrazovanje i da im pokažemo da postoji i ta druga lepša strana u životu a to je istraživanje kroz knjigu, istraživanje kroz nauku, istraživanje svoga duha. I onda što je najvažnije da ne postignu cilj, rezultat ili neke potrebe što je danas osnova života, nego da se dokažu da su ljudi, da imaju čast, da znaju šta je poštovanje, da znaju šta je ugled, a to je najvažnije.

GLAS: Kako uspijevate sačuvati dijete u sebi i da to dijete iz Vas govori i sa najmlađima?

NIKOLETIĆ: Sve je igra. Misliti igru. Mislim da je to napisao Darko Lukić, teatrolog, dramaturg, dramski pisac i univerzitetski profesor rodom iz Sarajeva koji danas živi u Zagrebu i bavi se pre svega teatrologijom. Svidela mi se ta sintagma - misliti igru. Sve je u igri. Dakle, vaspitavanje kroz igru, zainteresovanost kroz igru i na taj način ako uspete da to sačuvate, iz vas ne može da ode dete. To je neverovatno koliko je istinito. Time se bavio i naš čuvani psiholog, a ranije je bio čak i svešteno lice, iguman je bio Vićentije Rakić. Preporučujem da ga čitaju i da ljudi shvate i da ljudi u sveri obrazovanja nešto učine , da reformišu pristup i kada je u pitanju nastava. Štaviše dati neke vrste igre da bi se deca na određeni način privolela da vide da to nije bauk, da to nije tabu i da oni mogu ispisati šta oni žele u svom životu.

GLAS: Bili ste na svim međunarodnim festivalima poezije za djecu i mlade "Forum teatra". Na njih 24.  Koji je po Vašoj ocjeni najbolji?

NIKOLETIĆ: Pa svaki. To su sve nijanse u životu, kao što su i ljudi. Kada pogledate mi smo svi trodimenzionalna bića i svi smo slični jedni drugima kao kada pogledate jednu aleju ruža ili bilo kog drugog cveta. Imate utisak i na prvi pogled vam se čini da je to sve isto. Međutim, nije. To su različiti senzibiliteti, to su različite ljudske nijanse, karakteri koje oni nose sa sobom da vidite u čemu se razlikujemo i naravno tome pridodamo i uvažavanje, poštovanje, respekt i time pojačavamo taj naš emotivni doživljaj. Svaki ovaj festival je na svoj način pre svega imao potpuno drugačiji ukus, a što je najvažnije ovo je jedan od retkih festivala koji ima svoju temu. Dakle on je tematski festival i svake godine obrađuje nekog od velikana srpske književnosti i književnosti uopšte. Svaki put kada smo došli nas je Vitomir Mitrić, organizator i utemeljitelj ove manifestacije, potpuno prijatno iznenadio i dao nam je pre svega jedan motiv više da i mi progovorimo na jedan drugi način i prinesemo svoje pesničke darove onim velikanima koji su nam stvorili identitet.

GLAS: Da li Vama lično ovaj Međunarodni festival poezije za djecu i mlade "Forum teatra" daje inspiraciju?

NIKOLETIĆ: Naravno. Ta prisutnost, mogućnost da uživate u ovim prostorima u susretanju sa ljudima, načinom života, stilom, gospodstvom koje se ovde primećuje. To je nešto neverovatno i ja to mogu da primetim, jer gostujem u gotovo svakom gradu Balkana. Mogu da primetim tu finoću koju građani poseduju. Možda oni sami ne mogu primetiti, jer se oni nalaze u tom jednom prostoru gde im je sve normalna pojava, to je kao prirodna lepota, ali mi koji posmatramo ovu igru života sa strane možemo da primetimo. Zato je izazovno pre svega za mene i to je znak trajanja, što je najvažnije.

GLAS: Kako danas žive pjesnici, umjetnici, pisci i ljudi koji se bave kulturom?

NIKOLETIĆ: Trenutno vlada jedan stav da pesnici žive dobro, komforno. Ne. To ne treba da zanima pesnika i većinu ih i ne zanima. Duško Trifunović je u jednoj svojoj pesmi rekao: "Štap služi u svrhe paradne, a torba je pitanje sušto, ako mi neko nešto dadne, dobro je ima se ušto".

Po tom principu i žive pesnici. Dobro je ako neko nešto da, dobro je, ali ga se ne treba ticati iz tog razloga, jer je on stvoren da progovori kroz svoje delo, da pre svega probije tu opnu kosmosa, univerzuma, makrokosmosa između ostalog i da upali tu Prometejevu vatru koja je neugasiva. Dakle, svi ti pesnici, umetnici počev od Petra Kočića i inih koji su zaista živeli teško, Đura Jakšić i da ne nabrajam dalje koji nisu živeli komforno, ali stvorili su nešto neuništivo. "Čovek je smrtonosan, smrti odoleva", kako bi rekao Miljković pa tako i pesnici žive.

GLAS: Trenutno živite sa druge strane Drine, daleko od rodnog kraja, ali poetski i dalje tražite ljepotu?

NIKOLETIĆ: U Crvenki u Vojvodini blizu Sombora, između Novog Sada i Sombora u toj jednoj lepoj depresivnoj ravnici , ali opet kažem to se ne treba nikoga ticati osim mene samoga. Mene ti prostori ne užasavaju, što bi rekao Paskal. Ja u svemu vidim lepotu.

GLAS: Znači ovi prostori su Vaše ishodište, makar kao poetsko ishodište?

NIKOLETIĆ: Naravno. Ja sam onaj kamičak koji se otkotrljao dole sa Ubovića Brda iznad Mrkonjića Grada i zalutao je u onu beskrajnu ravnicu da pre svega progovorim svojim senzibilitetom. Ali, ono što je najvažnije da kroz tu izmešanost, imajući u vidu da je Vojvodina zaista multikulturalna i multietnička, kroz tu izmešanost pokažem taj naš krajiški mentalitet.

GLAS: Koliko često idete u zavičaj?

NIKOLETIĆ: Imao sam tu čast da me proglase za počasnog građanina, imajući u vidu da pišem himnu za taj čuveni festival "Raspjevane pahuljice", odatle je Radoslav Grajić, odatle su zaista velikani i pisane reči, mnogi sportisti.... i kada odem tamo, zaista osetim toplinu, osetim tu beskrajnu toplinu i poštovanje za sve što sam u životu uradio. To je neodvojivi dio mog bića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.