Свјетлана Огњановић: Мјера људскости у малим стварима

Слободан Јовић је сеоски уча са Мајевице. Исто тако, он је и доктор педагошких наука, дугогодишњи уредник часописа за књижевност и умјетност "Бокатин Дијак", заљубљеник у писану ријеч и природу - и пјесник.

 Књига "Поднебље" ми је дошла до руку сасвим случајно. Наиме, на овогодишњем Сајму књига у Источном Сарајеву први пут се појавио и овај пјесник из Лопара са својим штандом и примјерцима часописа које никада до тада није продавао; само их је поклањао. Помисливши да треба подржати локалне издаваче, узела сам примјерак са преводима савремене руске пјесникиње Ане Долгареве, да би ми другу књигу, о којој ћу да пренесем своје утиске, поклонио овај добри човјек, мислећи да би ми се могла допасти. И није погријешио. Слободан Јовић пише стихове као одраз мисли свих нас који то не умијемо да преточимо у поезију.

Његова књига "Поднебље" подијељена је у шест цјелина којима је Јовић дао називе "Поднебље", "Ултразвук", "Треба додати", "Рат у пет слика", "Шест записа" и "Видјех, Господе". Први дио се састоји од тридесет четири пјесме које нису дуже од шест стихова и у којима пјесник описује своје окружење: траву, зелембаће, краве, мраве, кишу, скакавце, сиротињске куће, псе, говеда, кукуруз, јабуков плод, миша, пужеве, конопац за веш, сламке сувог сијена. Свака од ових епиграмских пјесама у само неколико стихова даје сликовит опис села у којем је данас, у већини случајева, тек покоја кућа насељена и које не можемо да не посматрамо носталгично, као ствар која нестаје и одумире. Његове пјесме могу се подвести под жанр пасторале која предочава идилични угођај и слави љепоту живота у природи: "Пјенушање млијека / у ведрици -/ довољан разлог /за малу радост". Или: "Лавеж пса, / Рикање говечета/ И треперење лишћа на вјетру - Ноћ сједињује / У исти звук". Јовић не објашњава оно што жели да саопшти; он то претвара у слику.

Међутим, и то је оно што је изузетно у његовој поезији, Јовић успијева да у свега неколико стихова сажме и критички сагледа савремени свијет који више није у стању да се диви љепоти природе и живим облицима који су њен дио. Савремени човјек, заправо, више није у стању да сагледа ни своју људскост и открије у њој нешто вриједно дивљења. Колико људи данас покушава да купи секунде у рају тако што за тренутак поразговара са деведесетогодишњакињом или склони пужеве са цесте? Колико нас мари за мрава да би покушао да га спаси из воде не повриједивши га? Ипак, није ријеч само о односу према природи. Брига за мрава, пужа или напуштену животињу постаје код Јовића шира мјера људскости у ери у којој су све моралне вриједности, чини се, атрофирале. Међусобно разумијевање, поштовање, част, искреност, пријатељство, љубав - све ово су архаичне вриједности које припадају неком времену из прошлости баш као и сеоска идила коју евоцира Јовић.

Умјесто њих, отуђеност, неразумијевање, усамљеност, агресивност, лаж, похлепа. И није да пјесник пише о свим овим стварима, али оне избијају из његове живе ријечи која опомиње и куди на свој оригиналан и сведен начин. У пјесми о нестанку струје Јовић не говори директно о недостатку комуникације међу људима, чак и унутар породице, али алудира и на ову проблематику: "Нестанак струје: Тек тада укућани, Сазнају једни за друге. Поново откривајући разговор. Сједају укруг, Окренувши главе

Од телевизора - Свијећа је мало огњиште". У његовим пјесмама ситуација сама говори. И то бих назвала неком врстом тихе ироније: пјесник не морализује директно, него нам показује апсурд ситуације и оставља нама да сами осјетимо његову тежину.

Исто тако, у своје двије пјесме о рату из првог дијела књиге Јовић не говори директно о политичким узроцима рата, што бисмо могли очекивали од ангажоване антиратне поезије, али се ипак сврстава и у овај ред пјесника. Његова емоција није бијес или љутња, већ дубока, паралишућа туга која изазива мук: "Овдје су се дјеца играла, У кратерима начињеним од бомби, А дјевојчице су Колачиће мијесиле, Од земље зачињене уранијумом" или: "И то је рат: У џепу погинулог војника, Нашли су пластичног зеку, Фигуру друштвене игре: "Човјече, не љути се".

У другом дијелу књиге, Слободан Јовић нам поклања нових седамнаест пјесама које обједињује под насловом "Ултразвук", што је уједно и наслов једне од пјесама у којој описује своју посјету кардиологу. Говорећи о срцу као метафори осјећајности, аутор несвјесно даје најбољи и најтачнији опис своје поезије чија је централна слика управо срце у свим његовим значењима: и љубави, и саосјећања, и искрености, и храбрости, и виталности, и духовне чистоте. За разлику од примамљивих данашњих књига чији су једини квалитет "пластифициране и шарене корице", како их описује Јовић и улизивачких пјесника који брзо савијају кичму и љубе злу чизму, ово је књига која засијеца у читаоца попут моторне тестере, али истовремено остаје књига пјесника који свуда види љепоту и патњу претвара у злато.

У пјесми "Сметљиште" стоји: "Папирнате вреће још памте, мирисе кухиње. У одбаченој боци, бдије добри дух, што огњиште је чувао. Зато кад прођем, Покрај сметљишта, помислим на нечији дом". Јовићев пјеснички свијет чине трагови живота: оно што је остало иза човјека, али још свједочи о његовој присутности. Из тих наизглед малих и свакодневних призора пјесник отвара и много шира питања па се међу темама осталих пјесама из овог дијела књиге препознају смрт, пролазност, умјетност, супериорност природе, рат, отаџбински понос и лицемјерје. При томе, аутор не губи из вида ни чињеницу да је данас у свијету важније изгледати млађе "неголи под ребрима скривати исликану фреску", доводећи тако у питање и властито мјесто у свијету чије вриједности све теже препознаје као своје.

Овај свијет Јовић ближе описује у наредном дијелу своје књиге "Треба додати" у коме свих десет пјесама има исти наслов: "Свијет нема времена да воли". То је свијет који се задовољава јефтиним ефектима узалуд трошећи свој језик којим се више не размјењују поруке; то је свијет вјештачких усхићења, ТВ реклама и аеробика у коме је најважније гомилање и размјена капитала. Ово је такође свијет коме рат није стран и који пјесник у наредном дијелу приказује у пет упечатљивих слика: кроз слику лова на дивљач, слику кројача који шије униформе од шаторских крила, слику скелета за воланом спаљеног камиона, слику размјене ватре па онда и људи и, на крају, кроз слику, односно пјесму, која гласи: "Црно брашно, црн хљеб, црне вијести".

У овој готово телеграфској слици, понављање придјева "црн" претвара хљеб и вијести у симболе свијета обиљеженог ратом, глађу и безнађем.

Након овог дијела слиједи шест записа из свакодневног живота у коме је најупечатљивија слика празне куће из чијег димњака не иде дим, која свједочи о пјесниковој личној усамљености, али и универзалном осјећању туге између људи чија се комуникација свела на кликове, лајкове и позе. У завршном дијелу књиге дијелу под називом "Видјех, Господе", као своје свједочанство Богу о свијету који је видио, пјесник каже: "И видјех људе гдје се лицем у лице гледају, али душама бјеху, миљама удаљени, једни од других; и слушах како би им се, тек понекад с усана, откинула покоја ријеч, потрошена попут пластичне кесе, која је највјернија слика, времена што га живимо."

И управо је та способност да у једноставним сликама и свакодневним призорима препозна много шире и дубље истине оно што ме је, након првог сусрета са "Поднебљем", подстакло да сазнам нешто више о његовом аутору. Тако сам открила да је рад Слободана Јовића познат и цијењен међу пјесницима и познаваоцима књижевности из региона; сазнала сам да је добитник бројних награда, а међу њима и вриједне награде "Меша Селимовић", сазнала сам и то да је Слободан Јовић, осим "Поднебља", објавио још чак шест пјесничких књига - "Ријечи о очовјечењу" (2009), "Простор молитве" (2010), "Привид лебдења" (2012), "Страх од савршенства" (2018), "Исусов трн" (2021), "У кострети" (2023).

Ипак, мени и даље пред очи излази лик благог човјека који као да је оголио своју душу свијету, не због признања, славе и успјеха, већ због унутрашње потребе да посвједочи и, можда олакша, своју патњу због ружноће свијета око њега у коме му је тешко пронаћи смисла и утјехе. Пријатељица, која лично познаје овог пјесника, у разговору о њему га је нехотице назвала Мишкином. То ми се учинило готово савршеном одредницом за Јовића: попут чувеног јунака Достојевског, он у свијету цинизма и неосјетљивости не пристаје на његова правила, већ пажњу и саосјећање претвара у начин гледања.

Док ми пролазимо поред мрава, пужа, напуштене куће, сметљишта или дјечје играчке пронађене у џепу погинулог војника, Јовић застаје и гледа оно поред чега бисмо ми прошли. Можда је управо у томе најдубља вриједност "Поднебља": у времену које нас учи да гледамо брзо, његове кратке пјесме враћају нам способност да застанемо и у малим, готово непримјетним стварима поново препознамо мјеру људскости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.