Свијет обиљежава 100 година од рођења Жозеа Сарамага: Писац који је песимизам претворио у умјетност

 Бранислав Предојевић
Свијет обиљежава 100 година од рођења Жозеа Сарамага: Писац који је песимизам претворио у умјетност

ЛИСАБОН – Од рођења славног португалског писца Жозеа Сарамага, добитника Нобелове награде за књижевност, прошло је стотину година, а ову годишњицу обиљежавају његови читаоци широм свијета.

Обиљежавање, уз читање дијелова његових дјела почело је у Сао Луизу у Лисабону, те настављено широм Португалије и, на свој начин, другим мјестима диљем свијета.

Књижевни великан, један од најзначајнијих умјетника 20. вијека одрастао је у сиромашној сељачкој породици беземљаша и мукотрпно се школовао како би завршио машинбраварски занат у средњотехничкој школи у Лисабону, гдје се његова породица преселила кад је Сарамагу било двије године. У тој школи будући нобеловац је по сопственим ријечима у аутобиографији открио свијет литературе, промијенивши свој живот заувијек. Са двадесет четири године, Сарамаго је 1947. године објавио свој први, слабо примијећени роман “Земља гријеха”, а касније је прокоментарисао да у том узрасту није знао ништа ни о удовицама ни о гријеху. Његова прва збирка пјесама “Могуће пјесме” појавила се тек 1966. године, а тек 1977. објавио је други роман “Приручник о сликању и писању”. Током шездесетих и седамдесетих Сарамаго је био активан у новинарству, а у посебно сиромашним временима издржавао се преводећи са француског. Објављивањем књиге “Стољеће у Алентежу” 1980, написане након Каранфилске револуције 1974. године, Сарамаго је коначно успио да се етаблира као романописац.

Објављивање романа “Седам Сунаца и Седам Луна” 1982. године лансирало је његову међународну каријеру, а 1987. ово је постао његов први роман који је објављен у САД.  Његов сљедећи роман “Година смрти Рикарда Реиша” добио је награду португалског ПЕН-а и британску награду за независну страну прозу. Његов успјех настављен је “Каменим сплавом”, фантастичном критиком европске борбе да потврди своје европејство, у којој се Пиринејско полуострво одваја од Европе и плови низ Атлантски океан у потрази за својим латиноамеричким и афричким коријенима. Године 1989. појавила се “Повијест опсаде Лисабона”, за коју је Сарамаго  касније признао да је доста њега самог уткано у протагонисту тог романа, Рејмунда Силву, средовјечног, усамљеног лектора који се заљубљује у своју младу атрактивну уредницу која га спасава од емотивног сивила. Роман је посвећен његовој супрузи (као и све његове наредне књиге), шпанској новинарки Пилар дел Рио, којом се оженио 1988. године. Од тад слиједе збирке пјесама, романи, збирке прича, критике и политички текстови, које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским новинама. Приступио је Португалској комунистичкој партији 1969. године, али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и критика монархизма и католицизма, политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом.

- Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма - забиљежено је у једној критици.

Прије додјељивања Нобелове награде 1998, добио је 1995. Камоишову награду, признање за писце португалског књижевног израза.

- Да, ја сам писац, али ја живим у овом свијету и моје писање није одвојено од њега. А ако људи знају ко сам и читају моје књиге онда, на тај начин, ако имам нешто да кажем, сви ће имати користи - говорио је Сарамаго. Најуспешније романе је написао у својим шездесетим, а Нобелову награду је добио када је имао 76 година иако томе није придавао претјерану пажњу.

Када су га питали да опише своју свакодневну рутину писања 2009. године, Сарамаго је одговорио “Пишем двије странице. И онда читам и читам и читам.” Послије напада и цензуре португалских конзервативних власти на његов класик “Јеванђеље по Исусу Христу” 1991. године, које су спријечиле његову кандидатуру за Европску књижевну награду, разочаран у власт и португалску демократију, преселио се на шпанска Канарска острва, гдје је умро 2010. године од посљедица упале плућа.

Након његове смрти Португалија је прогласио дводневну жалост, а сахрана је одржана у Лисабону 20. јуна 2010. године, у присуству више од 20.000 људи, од којих су многи прешли стотине километара пјешке.

Опус

Само у Португалији је продато више од два милиона примјерака Сарамагових књига, а оне су преведене на више од 30 језика. Његов опус броји преко 30 дјела укључивши романе, збирке поезије и кратких прича и драме. Дјела су му превођена на српски језик, а београдска “Лагуна” је у посљедњој деценији објавила 22 књиге из његовог опуса у преводу Јасмине Нешковић и Јосипа Татића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана