Стево Грабовац први пут за медије у Српској након освајања НИН-ове награде: Живимо у ери притиска да треба мислити позитивно

Рекао је ово за “Глас Српске” Стево Грабовац, књижевник и лауреат 70. НИН-о­ве награде за најбољи роман, коментаришући да ли је био изненађен, када је сазнао да је његов други роман у каријери, назван “Послије забаве”, тријумфовао у трци за ову престижну награду. Писац, већ хваљеним првенцом “Мулат, албино, комарац”, ушао у ужи избор за НИН-о­ву награду, каже да вјерује да је суд жирија вођен књижевним мјерилима, остављајући сва друга тумачења у сфери беспотребних нагађања.

- Мислио сам да не постоји шанса да је добијем, али по свему судећи жири је ове године ипак одлучивао мање острашћено, везано за политичку или идеолошку причу, више су вођени књижевним разлозима. У овом случају желим да вјерујем да је књижевност побиједила све остале факторе који утичу на одлуку жирија - додао је Грабовац.

ГЛАС: Од тренутка када сте постали свјесни да сте добили награду, знали сте да слиједи олуја питања и преиспитивања. Колико је тешко причати умјесто писати књижевност?

ГРАБОВАЦ: Јако тешко. Мислим да је ту Марко Томаш рекао: “Напишем књигу и онда двије године причам о тој књизи”. Добро, да не претјерујем, ово је једна од љепших ствари које сам доживио као писац. Не мислим да ми је тешко, у смислу да ја то не могу да поднесем, јер се трудим да сваком изађем у сусрет колико год могу. Поштујем новинарску професију и колико год је у мојој моћи, трудим се да будем свима доступан. Једнако се трудим да будем што искренији у томе што говорим, јер најлакше би било сад научити текст па га понављати као папагај свима. Често себе ухватим да се преиспитујем када ме људи питају за неке дијелове књиге или се дохвате цитата, па онда морам да мислим што сам неке ствари написао. Међутим, то је иде у опис посла, стиснем зубе, одговарам, чекам да се ситуација смири.

ГЛАС: Први роман написали сте током рада у праоници, а други у продавници, што даје хемингвејски или карверовски шмек животности, у односу на свеприсутну мистификацију књижевности као неке високе умјетности?

ГРАБОВАЦ: Дјелимично јесам, таква врста књижевника, у погледу једноставности и течности стила, али прије свега, у смислу, да не видим писање као нешто посебно, него као унутрашњу људску жељу или потребе за писањем, која се надограђује радом. Данас се појам писац олако ставља као епитет, као професија, пошто живимо у капиталистичком свијету и све мјеримо, кроз призму, да ли живиш од тога и је л' ти то плаћено. Легитимно је посматрати стваралаштво и кроз тај аспект, али писац је нешто што постоји у теби, што си од почетка, тако да мислим да је небитно чим се бавиш и у каквим си околностима писао. Са друге стране, та животност и реални свијет у којем живим, свијет радничке класе или обичног човјека, ми је много више помогао неголи одмогао. Увијек постоје животне, егзистенцијалне борбе са којима се човјек носи из дана у дан, али сад, кад из ове перспективе гледам, можда ми је то био вјетар у леђа, један још јачи подстрек да пишем. Када се вратим на вријеме настанка “Мулата” и на овај посао, који сада радим - лакше је писати у продавници, него у ауто-праоници. Природа посла у трговини је другачија, обично сад људи мисле да ја носим неке кутије преко леђа, радим и то, али имао сам више времена за писање, што се види, роман је много обимнији (смијех).

ГЛАС: Колико је писање један занат, тежак и посвећен рад, а колико инспирација и надахнуће?

ГРАБОВАЦ: Писање је све то. Када имаш добру идеју, треба да прође доста времена да она постане писана ријеч. Један сам од оних који мисле да не треба ­баш превише срљати, да не би требало прво што ти падне на­ памет написати. Треба то записати, али не треба објавити. Видим да је данас то постала нека врста тренда, људи мисле да оно што до чега они дођу и запишу, да је то одмах аутоматски умјетничко дјело. Да се не лажемо, није! Потребно је много рада. Човјек стварно мора да буде спреман да одбаци гомиле текста, то сам рецимо урадио са овим романом, јер је у првој верзији имао око 800 страница. Роман је и сада обиман, али сам одбацио странице и странице текста, плус уреднички рад, који је све уредио и згуснуо текст на неких 400 страна.

ГЛАС: Роман слиједи традицију претходника, пулсирајући у ритму рокенрола, филма и поп културе. Колико су Вас такви утицаји обликовали као писца и довели до стварања тог ауторског рукописа?

ГРАБОВАЦ: На то гледам као на неку врсту школе. Немам академско звање, нисам у формалном образовању, али то је била моја школа, “улични факултет”, иако се грозим тог израза. На писање мојих романа утицао је рецимо ратни филм “Иди и гледај”, опус Тарковског или ЕКВ и “ Нирване”, колико и проза Данила Киша или неког другог писца. Моје реченице су присутне у реалном, нормалном разговору, тешко ће моји јунаци причати у метафорама, које мој читалац којег увијек видим као саговорника не би могао разумјети. Хоћу да будем разумљив у својим књигама, немам ништа против писаца који се ослањају на стил, на језик, али ја нисам такав профил писца, нисам ни покушао да експериментишем у том контексту. Важно ми је да кад преносим неку причу, да је испричам као што причам, да стекнемо више блискости са саговорником.

ГЛАС: У ком омјеру се мијешају Ваш стварни живот, а колико фикција у оба романа?

ГРАБОВАЦ: Први и други роман су лична прича. Лична у том смислу да то јесте моја прича. Не постоји боља дефиниција осим баш тих ријечи, лична прича. Постоје савремени појмови, попут аутофикције, али мени су страни. Аутобиографски роман није, има ту доста аутобиографског, али ово није документаристичка проза. Трудио сам се да изнесем праве детаље и реалне ствари, ликови у романима су темељени на стварним личностима, али ту је доста ствари мијењано из поштовања према тим ликовима и личностима на којима су ти ликови темељени.

ГЛАС: Да ли сте осјећали неку врсту страха да се претјерано не оголите пред читаоцима, које бисте можда прећутали у разговору са собом?

ГРАБОВАЦ: Наравно, у сваком писању постоји доста претјеривања, можда звучи, као да се правдам, јер описујем поједине епизоде из мог живота, па људи који читају моје књиге могу рецимо закључити да ја само пијем и дрогирам се, јер тако испада, кад се читају моји романи. Ипак, то су поједине епизоде, из прошлости, које се помињу и које су згуснуте или кондензоване у романима. Интересантно је да ја не пијем алкохол, посљедњих неколико година, о дрогирању да не причам, осим ако се не рачунају таблете за главобољу. Немогуће је поставити јасну границу између фикције и аутобиографског у овим романима, то се преклапа и варира у сврху причања саме приче.

ГЛАС: Одбили сте свог јунака ставити у улогу жртве, тако омиљене књижевне позиције у тој постратној књижевности.

ГРАБОВАЦ: Можда је погрешан израз, али мало ме шта иритира као лажно позитивни мислиоци. Живимо у ери притиска да треба мислити позитивно, да треба да живимо позитивно, што су глупе и баналне приче које се сервирају малтене у свему. Не желим да доживљавам ту лажну врсту оптимизма, јер не могу да занемарим постојање те друге тамне стране у свачијем животу. Чињеница да човјек преживи све то, да је остао жив, да наставља даље, може се посматрати као оптимизам. Не причам о људима који су дигли руку на себе, можда су одустали у неком моменту од идеала, од ствари у који су вјеровали, али су пронашли нешто што их је тјерало да изгурају до краја.

ГЛАС: У првом и другом дијелу романа, радња се одвија споро, са скоком у нарацији, да би у трећем дијелу књига добила стреловито убрзање, атмосфера дотиче моменте хорора, остављајући главног јунака, али и читаоце емоционално сломљене. Колико сте свјесно, а колико инстиктивно постављали такав ритам романа?

ГРАБОВАЦ: Кад сам писао, покушао сам да испричам прије свега ту причу. Прича у прва два дијела је морала да буде испричана полако, као што је у другој половини романа морало да се нађе нешто ужасно. Знао сам да ћу морати доћи до тога јер роман се бави тим темама којима се бави, онда једноставно мора да дотакне и најдубљи ужас. Дуго сам размишљао о томе како да поштедим читаоца, чак сам и о томе размишљао кад сам писао баш те бруталне хорор сцене. Колико и до које границе да идем? Међутим, схватио сам на крају људи који читатају, читаће све.

ГЛАС: Немогуће је писати о злочину, а не окрвавити руке?

ГРАБОВАЦ: Апсолутно!

ГЛАС: Иза овог злочина, који на макроплану доминира романом, одвија се и потресан микрозлочин, у породичном кругу на релацији отац и син. Колико генерацијске скрипте насиља унутар породичних односа обликују поступке главних јунака и можемо ли се одупријети том породичном проклетству?

ГРАБОВАЦ: Можемо. То је дио романа који је највише фикција јер сам покушавао да реконструишем личне историје и намјерно наставио у том контексту приче. У стварности није било тако. То је била нека врста личне задовољштине кроз ту причу. Прича и јесте завршила на неки начин, без мог утицаја. Сад ово звучи као мистификација, али пети дио завршава још једним злочином који приписујем свом јунаку, а у стварности се тај злочин заиста десио и нема везе са мојим јунаком. Опет, ако ћемо сад причати о тим неким нејасним универзалним силама, које ја заиста не разумијем и не усуђујем се да сад нешто ту претјерано причам, та врста задовољштине се заиста десила у стварном животу, иако ја немам везе са њом.

ГЛАС: Колико сте стравичну природу злочина над ромском дјецом, којим се бавите у роману, искористили као оружје за изазивање дубоких реакција код читаоца у времену које све мање има емпатије, све мање саосјећања за било кога другог?

ГРАБОВАЦ: Управо сам га због тога и писао. Ефективно то понављам стално у посљедње вријеме, мени је прво било несхватљиво кад сам сазнао да може да постоји неко људско биће, човјек, као што смо ми који можда има породицу и дјецу и које функционишу у неком нормалном окружењу, може да почини такве ствари. То је прво што мислим да би сваки човјек здравог разума требало себи да постави као неку дилему. Друга ствар јесте да никог није занимало, како се то уопште десило и како се заташкало. Није једноставно двадесет мачића подавити, то је монструозна ствар, а камоли двадесеторо дјеце убити на суров и такав ужасан начин. Имао сам жељу да на неки начин утичем на савјест читаоца. Немам разлога да осјећам своју савјест чистом, мислим да је моја савјест чиста вјеројатно не бих писао. Моја савјест није чиста са те стране што сам припадник људског рода, чак и треба да осјећамо неку врсту одговорности. Када се такве ствари десе, мораш да имаш људску емпатију, осјећај који ће у теби изазвати - кајање, туга, било шта, мора да изазове некакву рефлексију, ако не изазове, морамо се питати шта је са нама.

Планови

ГЛАС: Чувени синдром “другог албума” или у овом случају друге књиге, више сте него успјешно превазишли. Колико Вам је ова ситуација постала једна врста оптерећења за трећу књигу или било какво писање?

ГРАБОВАЦ: Тренутно пишем СМС поруке и одговарам на позиве из медија и институција (смијех). Атмосфера је таква да нема шансе да се посветим било чему смисленом. Имао сам идеје које сам почео да разрађујем, то сада још увијек стоји на неком нивоу идеје, требаће времена да се ово мало све слегне и да се ова ситуација смири па да се посветим томе и уопште не сумњам да ће се то десити. Не волим давати предвиђања, јер откуд знам гдје ће ме прича одвести.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.