Слободан Ристовић за "Глас Српске": “Жижљевина” лијек за зацјељивање истине

Овако је разговор за “Глас Српске” започео писац Слободан Ристовић из Рогатице, говорећи о својој збирци пјесама “Жижљевина”, која је награђена признањем “Печат вароши сремскокарловачке”, које му је уручено недавно у оквиру манифестације “Бранково коло” у Сремским Карловцима.

- У том темељу је кућарица сваког од нас и зато морам признати да ме је ова награда обрадовала. Изненадила су ме многа честитања. Нисам знао на шта се односе, јер сам шепртљаст са овом електроником препуном ројева речи. Захваљујем онима који су ме предложили и посебно оним који су предлагачима удовољили - додао је овај пјесник, рођен у Чајетини.

Ова награда само је једна у низу међу наградама у богатом опусу овог плодног књижевног ствараоца, а сама збирка објављена је крајем прошле године и промовисана је у Рогатици ове године.

- Иначе, сада када сам награду примио највише ме боле песме које кријући од себе пишем. Таквих је доста и у мојој “Жижљевини”. Дођу као голомразица. Кријем се испод пепела речи где зацељујем истину, јер поезија без истине у себи јесте исто што и празна љуска јајета. Она не може да испили нове птиће, јер се нема чиме окоренити и зато, по мом мишљењу, истина је сама по себи награда. Она је реч која чини наш образ пред Богом и људима. Образом се не може махати, а то важи и за награде. Хвалисање је пелцер муке. Ако вам је неко даривао “јабуку”, а ова награда мени јесте та јабука, значи да вам је видио образ. Ако тога нема, онда вам се наругао. Моји родитељи, отац рудар и мајка домаћица, били су неписмени. Замислите колика би их била срамота ако бих ја добио награду за незаслужено - сматра Ристовић.

Он често има обичај да каже како писање није занат, а говорећи о поезији каже да поезија није ручни рад.

- Она је дамарање мајчине марамице која се није скорела ни после њеног одласка. Поезија је уједно и постава очеве капе, шајкаче, којом удари о колено кад се љутне на Бога или када врисне од среће, захваљујући му што су му родиле шљиве или снаха унука. Бог, како му и доликује, све то држи као ораје у шакама - објашњава пјесник.

Слободан Ристовић (71), који у обичном разговору каже “да живи са обе стране Дрине - у Рогатици и Белој земљи код Ужица гдје му је други дио породице”, од 1988. године и прве објављене збирке пјесама “Вилин точак” до ових времена објавио је 15 збирки пјесама и шест књига прозе.

Заступљен је у више антологија и превођен на много страних језика. Широм Србије окитио се бројним вриједним књижевним наградама. Међу њима је “Блажо Шћепановић”, “Јанко Туфегџић”, “Хомољски пастир” и “Кондир Косовке девојке”, а за књигу “Водиће те у Млетке” 2004. добио је звање “Песника витеза”. Добио је и много других награда и признања за чување и његовање лијепе српске ријечи, традиције и језика.

Према његовим збиркама пјесама “Кућне гује” и “Чемериште” снимљени су истоимени документарни филмови.

Жири

У образложењу награде “Печат вароши сремскокарловачке” жири је навео да је Слободан Ристовић пјесник богате лексике и духовног блага из још неистражених рудника српског језика и културе.

- Расни песник оригиналних уметничких решења цеђених из суве дреновине матерњих речи, непрекидно је отворен према фантазмагоричним призорима са кућног прага из младости. У јединству зачудних мисли и свежих слика настају песме пуне ероса и танатоса, живота и искуства, баштине и надахнућа. То је поезија која заслужује прворазредну пажњу и нова прелиставања - навео је жири.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.