Славиша Павловић: Не занимају ме жанрови већ хероји и антихероји

Хтео сам да покажем непроменљивост људских карактера и разлога сукоба током последња два века српске историје, а да при томе обликујем јунаке као симболе времена које тек долази. 

Рекао је ово за "Глас Српске" Славиша Павловић, књижевник, сценариста и публициста, објашњавајући на који је начин бирао мотиве за приче скупљене у књигу "Осветници и клеветници". Ова збирка  садржи шест узбудљивих прича које обухватају разне периоде српске историје од борбе против турских ага, ослобођења Старе Србије, затим Другог свјетског рата, комунистичког лицемјерја у позној фази СФРЈ и времена транзиције па све до данашњих дана, али један од најчитанијих српских писаца данашњице каже да је сваку причу стављао у доба великих промјена у нашем поднебљу.

- Због туга су главни ликови у "Чесми трговца Алексе" и "Осветницима" претходница неког бољег времена, ослобођења од Турака и победе у Великом рату, док јунак у "Тајкуну" најављује "успон сутерена, проклетих и малих", како је то Дис рекао. Зато сам и сваку причу ставио у историјски миље коме припада, непосредно или током догађаја који најављују велике промене у нашем поднебљу - рекао је Павловић.

ГЛАС: Осим што сте дужу форму замијенили краћом све се приче могу ставити у жанр историјског трилера, али то је само једна врста базичне одреднице на којој зидате елементе других жанрова од кримића до осветничког жанра. Не волите жанровске одреднице или се просто волите играти са формом и садржајем?

ПАВЛОВИЋ: Не размишљам уопште о жанру, већ о догађајима, порукама, о херојима и антихеројима. Пишем приче какве бих ја волео да читам, а лик ког представљам, као и историјски тренутак у ком се налази одређују да ли ће то бити драма, трилер или комедија. 

ГЛАС:  Једна од занимљивих прича у књизи јесте приповијетка "Лице зла" са којом сте хтјели да скренете пажњу на историјске догађаје које не смијемо заборавити. У овој причи главни јунак, након рата, проналази кривце инфилтриране у југословенски естаблишмент, а једна од инспирација за причу био је чувени подухват Благоје Јововића, Србина о чијем се осветничком потезу дуго ћутало, јер му се биографија није уклапала у социјалистичко уређење?

ПАВЛОВИЋ: Навешћу само два послератна примера. Комунистичке власти, након Другог светског рата, у одсуству су осудили Слободана Јовановића, угледног српског правника, али Анту Павелића никада нису процесуирали, иако је одговоран за геноцид у НДХ. 

Такође, припадник усташког ваздухопловства је 1943. године прешао у партизане, а после рата постао је југословенски  дипломата у Аргентини. Случајно, баш тамо где су се скривали нацисти и усташе.  

Овакви поступци нове Југославије главног лика мотивишу да постане осветник. Постаје ловац на усташе који су заменили црну униформу за црвени дрес са петокраком. Отуда и слоган за књигу "Из неправде се рађају хероји".

ГЛАС: Један од ликова у књизи могло би се рећи је Ваш омиљени јунак Драгутин Димитријевић Апис, који се појављује у више Ваших књига. Због чега Вам је Апис толико инспиративан? Када је ријеч о његовој личности и данас се ломе копља историчара, а у литератури је контрадикторно приказан у распону од злочинца до жртве?

ПАВЛОВИЋ: Баш зато што је тако приказан (и жртва и злочинац), Апис је за књижевност идеалан, јер прави мистерију чије ће разрешење читаоца изненадити. Нико не спори да је пуковник осуђен и стрељан у монтираном процесу, нити да је био шеф најбоље обавештајне службе у нашој историји, а његови савременици га, уосталом, описују као великог човека (војвода Вук, Слободан Јовановић, владика Николај), док га не воле многи људи с позиције моћи (разумљиво јер се против таквих борио), монархисти којима се замерио, али и они којима је сметала његова идеја уједињења и ослобођења српског народа. 

ГЛАС: У поменутој причи "Тајкун", тематски можда најмодернијој у Вашој библиографији, бавите се временом експанзије либералног капитализма на наше просторе, што се не може баш описати као нешто претјерано добро, тачније живљење у ери његовог врхунца доводи до парадокса да се на аутократске системе прошлости почело гледати са носталгијом?

ПАВЛОВИЋ: Максим, јунак те приче, типичан је продукт транзиционог времена. Он је бивши чобанин који долази у Београд у потрази за послом. У ери ратова и санкција, када су се многи богатили шверцом, он се прилагодио, јер то није време у којем се ценила памет, него снага и одсуство морала. Међутим, "када је дошла демократија", уместо да буде скрајнут и изолован, као симбол једног тешког времена, Максим постаје угледни привредник, јер нове "демократске" власти вредност човека не процењују на основу способности, него на основу количине новца који им доноси. Он симболизује демократију коју су сви сањали, а која никада није дошла, иако се тако представила. 

ГЛАС: Поводом ове књиге Љубомир Раданов је рекао да сте "крали" занат од најбољих мајстора кратке приче и да сваком новом реченицом увлачите читаоце у Ваш свијет. Па који су то мајстори кратких прича, али и оних дужих форми извршили утицај на Вас? 

ПАВЛОВИЋ: Ако бих почео од детињства онда "Хајдук Станко" Јанка Веселиновића, књиге Душана Баранина и Џека Лондона, а касније Шекспир, Гогољ, Достојевски, Андрић, Дучић, владика Николај, Драгослав Михаиловић, наравно и многи домаћи и страни савремени писци. 

ГЛАС: Кад смо већ код утицаја парадокс је да уз тако бурну историју нисмо имали претјерано развијен жанр историјског романа, за разлику од реализма и постмодерне. Истина то се мијења и данас имамо много писаца који се баве темама из историје српског народа, за разлику од периода када су се писци попут Настасијевића или Душана Баранина методично бавили овим жанром?

ПАВЛОВИЋ: Сви ми пишемо оно што нас интересује, фасцинира, привлачи у жељи да се изразимо. Мислим да су наша дела продукт наших уверења, а она настају на основу информација које добијамо. После пада комунизма све се више говори о славним данима српске историје па је и нормално да пишемо "неиспричане приче". Међутим, да бисмо на прави начин представили историјске тренутке потребно је много рада на истраживању и што је једнако битно требало би схватити контекст времена, начин живота, навике људи у прошлости и схватања која су, неретко, другачија него данас. 

ГЛАС: Бавили сте се новинарством у доста медија, али и сценаристичким радом на серијама "Феликс" и "У клинчу". Писали сте и сценарио за играни филм "Рапорт заборављеног хероја". Колико су ове форме помогле да додатно избрусите занат, јер дјелује да Ваше књиге имају веома наглашену директност у комуникацији са читаоцима?

ПАВЛОВИЋ: Форма сценарија је једноставно другачија, тешко да то могу поредити са књижевношћу, као две различите спортске дисциплине. Подједнако волим сценарио, иако је филм производ више особа - продуцента, редитеља, глумаца,  сценографа тако да је одговорност мања, него у књижевности где је писац искључиво одговоран за своје дело. 

ГЛАС: Поменули смо читаоце, Ваше књиге су веома читане и превођене, али Ви и даље често имате промоције и сусрете са људима који читају Ваша дјела. Да ли Вам је потребан тај живи контакт са читаоцима или не волите ове модерне начине промоције, који јесу нужност времена, али лајкови и постови су сувопарни коментатори?

ПАВЛОВИЋ: На промоцијама књига сазнајем како читаоци виде мој рад. Волим да чујем поглед из другог угла, критике, похвале, савете. То је начин да напредујем. Писац не може да буде самотњак, осим кад пише. Неопходно је да упознаје људе, посматра, интересује се, сазнаје нешто више о начину живота различитих слојева, обичајима, веровањима, тежњама, сновима. Књижевни лик мора бити стваран, а то се проналази у животу. Писац је сакупљач искуства. 

ГЛАС: Стара пословица каже: "Да човјек планира, а бог се смије", али ипак да ли Славиша Павловић има конкретних планова за нове књиге, уз божију помоћ, наравно?

ПАВЛОВИЋ: Нисам баш поборник ове пословице која је вероватно изведена из оне "Не брините се, дакле, за сутрашњи дан, јер ће сутрашњи дан имати своје бриге. Доста је сваком дану свога зла". Међутим, ту се мисли на бриге, никако на планове, јер бог нам је дао неки таленат и грех је само ако га не користимо или злоупотребљавамо. Радим на два романа, један је историјски, о Воји Танкосићу, други савремени трилер. На основу искуства знам да ћу пре завршити онај који више обузме моје мисли, пробуди страст и идеје. 

ВЈЕРА

ГЛАС: Сваку књигу почињете ријечима Христовим упућеним својим ученицима из светог Јеванђеља по Матеју: "Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће". Зашто баш овај цитат и да ли има посебно значење за Вас?

ПАВЛОВИЋ: То је нешто што не умем да објасним, односно што би рекао Дучић - у љубави и религији, све почива на осећању и на веровању у невероватно. Међутим, овај цитат уједно је и питање за све нас верујуће и то не да ли верујемо у бога, већ да ли ми њему верујемо? Ако је одговор потврдан, онда су све наше бриге непотребне.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.