Сјећање на живот и љубави Јанка Веселиновића

Уз боемовање у Скадарлији, започето у прошлом миленијуму, настале су бројне приповијести и легенде - саставни дио мита о Скадарској улици у Београду.

Једна од легенди тог времена била је Аугуста Вела Нигринова, првакиња Народног позоришта у Београду, чију су доминацију сценом многи доводили у везу са њеном женственошћу и класичном љепотом, али и достојанственом појавом и сугестивним тумачењем улога. Вела је рођена у Љубљани 14. новембра 1862. године, по оцу Чехиња, по мајци Њемица. Име је добила по оцу Августу, који је радио на жељезници.

Њени биографи кажу да је била предодређена за велику глумицу, за диву, још у раној младости. Са непуних четрнаест година наступила је у главној улози у једној представи Словеначког драмског друштва и одмах показала изузетан природни глумачки дар.

По наговору Даворина Јенка, потоњег композитора српске химне "Боже правде", Вела Нигринова долази у београдско Народно позориште и први пут наступа 21. октобра 1882. године. Та њена прва појава у Београду, у представи "Дебора", претворила се у прави умјетнички догађај.

Њени савременици су казивали да је дива у почетку имала низ проблема, јер је тешко учила српски језик. Осим у српској престоници, она је наступала и на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Одушевљени дио женске публике, у знак захвалности, Вели Нигриновој подарио је наруквицу од злата и брилијаната. Гостовала је и у Загребу, Софији, Љубљани... Из Прага, из домовине њеног оца, стигао је позив за ангажман у Чешком народном позоришту. Вела је одбила понуду уз изјаву да је "Србија њена најдража домовина", али је, ипак, у Прагу одиграла у представи "Дама с камелијама" и поздрављена овацијама задовољне публике.

Аугуста Нигринова, у Београду и Србији називају је Аугустином, живјела је са Даворином Јенком, који је од ње био старији двадесет седам година. Брзо се и у потпуности уклопила у тадашњу београдску средину и прихватила њен дух и менталитет. Одмах је постала једна од највиђенијих гошћи у Скадарлији.

У овој чувеној београдској четврти најприје се дружила са тадашњим боемима: управником Народног позоришта Пером Добриновићем, редитељем тог позоришта Алексом Бачванским, музичарем Тошом Андрејевићем, те са глумцима Илијом Станојевићем, Светиславом Динуловићем, Милорадом Гавриловићем, Тошом Јовановићем и Добрицом Милутиновићем, а била је позивана и међу дворске даме краљице Наталије Обреновић.

Вела Нигринова је због своје необичне љепоте и изузетне појаве изазивала немир у мушким срцима гдје год би се појавила. Познато је да су због ње и два ондашња министра ишла на двобој, казују познаваоци боемског живота у Скадарлији. Ипак, најљепша прича о опчињености Велином љепотом јесте она о књижевнику Јанку Веселиновићу.

Оно што је до сада познато, Вела стаситом Мачванину за то није посредно давала никаквог повода, нити је одговарала на његове љубавне сигнале. Због ње је Јанко чак написао и чувени позоришни комад "Ђидо" и улогу Љубице намијенио баш њој. Јанко је чак у првом чину овога комада облачио мачванску ношњу и у хору пјевао да би Велин наступ био још успјешнији.

Скадарска улица у Београду била је свједок ове велике Јанкове љубави. У овој престоници српског боемлука Јанко је због Веле Нигринове, свог великог непребола, банчио по кафанама до посљедње паре, а потом опијен љубављу према глумици и скадарлијским вином, попут клошара, спавао на скадарлијским клупама.

Тако је, по свему судећи, књижевник Јанко Веселиновић, на размеђи два вијека, утољавао своју жеђ према свом непреболу - Вели Нигриновој.

Та скадарлијска боемштина, алкохол и неуредан живот, наплатили су велику цијену и Јанку и Вели. Он је умро 1905. године. Почива на самом крају гробља у селу Глоговац, у својој родној Мачви. Поред њега почивају и остали његови Веселиновићи - и његова супруга Јованка, родом из посавотамнавског села Свилеуве, у којем је Јанко, прије одласка у Београд и његову Скадарску улицу, био учитељ и предсједник општине. Иза Јованке и Јанка остала је њихова кћерка Персида, која се касније удала за свештеника Драгутина Туфегџића. Имала је кућу у Бадовинцима. И њен син Јанко био је пјесник.

Аугустина Вела Нигринова посљедњи пут је наступила на београдској позоришној сцени 28. маја 1908. године у лику царице Теодоре. Упокојила се 31. децембра те исте године. На вјечни починак испратиле су је хиљаде Београђана. Даворин Јенко је продао њихову кућу у Београду и вратио се у родну Словенију. Умро је шест година касније.

Сада једна улица у Београду носи име Аугусте Веле Нигринове - непребола стаситог мачванског књижевника.

Тако се завршава приповијест о боемштини у Скадарској улици. О Вели и Јанку. О ововременим Београђанима и о поштоваоцима традиције, јер ко зна из којих су све крајева свијета дошли сада, можда и у овом часу, у престоницу боемлука, баш због скадарлијских ноћи - истинских празника да и они утоле жеђ за својим неоствареним љубавима.

Позоришне улоге

Вела Нигринова је у националном театру остварила велики број запажених улога: Јулије, Норе, Офелије, Маргарет Готје, Еболи, Есмералде, Мери Стјуарт, Мона Ване, Деборе, Сафо... Укупно четири стотине драмских улога. Импозантна бројка и са наше вријеме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.