Сјећање на великог Милана Ракића који је рођен прије 145 година: Опјевао српске светиње
БАЊАЛУКА -”Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу!”, стихови су пјесме “На Газиместану” који нас сјећају на Милана Ракића, српског великана који је рођен прије 145 година.
Како пишу теоретичари књижевности Милан Ракић је био искрени родољуб и успјешан дипломата. Његови преци чинили су круг београдске интелигенције, отац му је био Мита Ракић познати преводилац Игоових “Јадника”, а дјед по мајци био је чувени историчар и етнолог Ђ. Милићевић.
Ракићев родољубиви циклус “На Косову”, сачињен од свега седам пјесама, јединствен и нераскидив, иде у највише домете српског родољубивог пјесништва.
У вријеме Првог Балканског рата Ракић је учествовао у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа. Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује човјек који је написао пјесму “На Газиместану” коју су они често рецитовали у тренуцима пред борбу.
Прве пјесме Милан Ракић је објавио у “Српском књижевном гласнику” 1902. године, а потом је од 1903. до 1924. године објавио три збирке пјесама. Опјевао је православне, српске светиње Косово, Симониду, Јефимију, напуштену цркву крај Пећи те Газиместан. Обновио је српску родољубиву поезију без шовинизма. Његово родољубље је племенито. Његова патња избија из свих пјесама. Једна од његових најљепших пјесама је “Симонида” која говори о љубави, љепоти, мржњи, несрећи, страху и вјери. Симонида је била ћерка византијског цара коју су удали са пет година за српског краља Милутина Немањића. Након краљеве смрти Симонида се замонашила. Њој у част израђена је фреска у манастиру Грачаница. Фреска је оштећена и на њој Симонида нема очи. Она је била инспирација Милану Ракићу и у тој пјесми он је описао једно туробно осјећање, а кроз лик и судбину највољеније српске краљице осликао је један период историје и показао да, упркос свим несрећама које је преживио српски народ, права дјела живе. Пјесма пјева о Арбанасу, насилнику на Косову, који напада цркву, који уништава фреску копајући Симонидине очи. Тиме је исказана сва мржња Арбанаса према једном народу и његовој традицији. Нападајући манастир он напада српски народ и тиме жели показати своју моћ.
Када је ријеч о Ракићу немогуће је не споменути пјесму “Долап” која је алегорични приказ потлаченог човјековог живота, којом је кроз једноличност, бесмисао и патњу осликао људске бриге и патње.
Ракић је био дописни члан Српске краљевске академије од 1922. године, чији је редовни члан постао 1934. године, а преминуо је 1938. године.
“Искрена песма”
“О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе”
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
