Сања Савић Милосављевић: Трагала сам за свјетлошћу заједно са својим јунацима

Често ми се дешавало са неким ранијим дјелима да добијам позитивне критике са само једног дијела географског подручја са којег вучем коријене, а о којем, у крајњој инстанци, и пишем. За остатак поднебља као да би књиге остајале закључане.

Рекла је ово за "Глас Српске" Сања Савић Милосављевић коментаришући колико јој значи што је постала лауреат награде "Момо Капор" за свој роман "Мартин удио", који већ годину дана серијски прате награде.

Како свестрана умјетница каже, ова награда нова је потврда да је њен роман након награде "Београдски побједник" и Награде Удружења књижевника РС успио да откључа још једно језичко-географско подручје.

- Са друге стране, с обзиром на то да и мене интересују различити приступи и правци у књижевности (од стварносне прозе, преко експерименталне драме па све до савремених бајки), некако ме не чуди што се моја тренутна преокупација није увијек поклапала са укусом/очекивањима читалаца. Али вријеме пролази, самим тим просијава све оно што није добро па тако и стил сазријева и остаје само оно што ми је суштински битно. Могуће је да се такво зрење догодило са "Мартиним удјелом - рекла је Савић Милосављевић.

ГЛАС: Било би бесмислено рећи да се писац не нада успјеху свог дјела, прије свега у смислу читаности, али да ли Вас је изненадила овако сјајна реакција на овај роман, који није изашао за велике издавачке куће, већ за Ваш "Бедем" и објективно гледано нема популарну "трендовску" тему за књижевне жирије, а успио је да помири прилично различите групације, како струковне, тако и читалачке унутар српске књижевне сцене.

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Ако погледате моју биографију, видјећете да ми је граница уграђена у само бивство, од оне географске, која се рађала док сам правила прве кораке, преко историјских, технолошких. Деведесете јесу биле нестанак новог свијета и стварање нечег другог у сваком погледу. Ви као дијете имате потребу да те разлике појмите, загрлите, прихватите и помирите. Сигурно је да се та подјела одразила на оно што пишем.

ГЛАС: Ових дана роман ће добити једно једнако важно признање, заживјеће на сцени Националног театра Републике Српске. Писали сте за театар, да ли сте за "Мартин удио" имали унапријед идеју да заживи на позоришним даскама и како Вам као аутору дјелује процес који се тренутно одвија са Вашим текстом у НПРС?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: За идеју поставке "Мартиног удјела" на сцену заслужан је умјетнички директор Љубиша Савановић, који је директорици Народног позоришта Републике Српске Дијани Грбић препоручио овај роман. Обома сам неизмјерно захвална, Љубиши на енергији коју је уложио да реализација буде покренута, а Дијани на труду да овај текст добије одличне услове, као и на томе што је ангажовала сјајан ауторски тим на челу са редитељем Николом Бундалом. "Мартин удио" је на махове контемплативна књига и нисам случајно изабрала да ту причу првобитно изведем баш у прози. С обзиром на то требало је добро да се помучим да из текста (у цјелини) извучем оно најдрамскије, не би ли могла да заживи и на позоришним даскама. С нестрпљењем и радошћу очекујем премијеру.

ГЛАС: Радили сте као сценариста на адаптацији књижевних дјела. Гледано с тим искуством у биографији, када је у питању "Мартин удио" да ли бисте препустили неком другом да ради филмску адаптацију и под каквим бисте условима уопште пристали на филмску адаптацију, тј. да ли сте од оних аутора који се држе заштитнички према свом дјелу или сте спремни на ризик другачијег виђења?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: То двоје не мора нужно да искључује једно друго. Увијек када писац предаје своје дјело редитељу, стрепи од исхода. Мислим да је то потребно, можда чак и пожељно, јер ће и редитељ са већом одговорношћу приступити тексту. Такође сасвим је природно да млад писац на почетку свог рада има одређена очекивања, која не бивају увијек испуњена. Са друге стране, некад добије нешто што није очекивао, можда ни заслужио. Ако постоји нека сигурност у писању, како вријеме пролази она се огледа у знању да не може сваки текст бити онакав какав бисмо жељели да буде. Што се конкретно тиче сценарија за "Мартин удио", он је већ написан, с обзиром на то да сам добила подршку Аудио-визуелног центра Републике Српске на конкурсу за развој дугометражних сценарија. Наравно да бих вољела да се реализује, али то некад понајмање зависи од жеља сценаристе.

ГЛАС: Сам роман на одређени начин тематски се бави националном историјом српског народа у 20. вијеку, али не кроз призму историјских великана или јавних личности, већ кроз глас обичног човјека, безначајног за историју као науку. Гласом сеоске кројачице из Лике, сарајевског шофера и младе стрип-ауторке у Београду, али ти гласови се полако стапају у везу, која је много дубља од заплета једне случајне приповијести. Зашто сте одлучили да извучете пред јавност судбине људи неважних за велике историјске књиге, али важних за Вас, али по свему судећи и за Ваше читаоце?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Бела Хамваш је у својој "Теорији романа" говорио управо о томе, како је задатак романа, па и једна од његових основних карактеристика, управо то што ће дати могућност причању "интимних" историја, оних које су остале невидљиве точку историје.

Осим што се одупире пролазности, задатак књижевности може да буде управо у томе да исправља неправде и неријетко бива да су велика дјела управо о оним малим људима, који живе своје животе паралелно са историјом која има важније планове. То није нужан услов да би дјело било добро (сјетимо се Шекспира и његових ликова владара!), али сигурно је да ће данашњи читалац с радошћу прочитати књигу у којој се ради о његовом комшији, рођаку, неком блиском, једном од нас. То свакако пружа један нови увид у живот.

ГЛАС: С обзиром на Ваш рад у свијету стрипа, било је јасно да ће наметнути питање аутофикције у тексту. Колико је то Ваше искуство писања стрипова и телевизијских сценарија допринијело евидентној филмичности романа у којем имамо сцена које као да су истргнуте из неке филмске драмедије на трагу Слободана Шијана или Бранка Бауера?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Лијепо звучи да прочитам о свом животу у свијету стрипа, али то искуство је ипак, барем за сада, доста оскудно. Оно за сада укључује само сарадњу са паљанским стрип-цртачем Пеђом Иконићем (адаптација Петра Кочића), који је још у процесу, кратки стрпи "Ленка" који је нацртала Јана Вуковић и кратки стрип "Као да не бисмо", који сам сама цртала и објавила у часопису "Parabellum". Један стрип сам тек почела да радим када сам схватила да ћу мисли ипак боље исказати у роману. Тако да "Мартин удио" може да се сматра и круном мог стрипског пораза. Ипак та структура "монтажног" приповиједања остала је органски уграђена у ткиво романа па може бити да му је то постало и квалитет.

ГЛАС: Када помињемо драму и комедију, писац и драматург Душан Ковачевић је једном приликом рекао да је драмедија ултимативни српски жанр у 20. вијеку, али колико сте свјесно користили обрасце комедија као увод у роман да бисте у другом дијелу доласком драме или боље речено трагедије дословно емоционално збрисали неспремног читаоца са оним што ће снаћи Ваше јунаке, посебно Марту?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Примијетила сам да је сценаристима, писцима уопште, доста тешко да говоре о жанровској припадности свог дјела, док је редитељима, као умјетницима који дјело треба да пренесу на сцену и протумаче, размишљање о жанру један од најзанимљивијих дијелова процеса. Могућ разлог за то је што су писци много више везани за непосредан живот из којег црпе грађу, док се редитељи укључују у вријеме када је структура већ "отргнута" од живота, а они су дужни да сагледају дјело у цјелини. Тако и ја нисам била свјесна тог хумора описујући ликове, а понегдје сам га додавала накнадно, правећи макар и узалудну равнотежу са трагичним догађајима, подражавајући ваљда на тај начин и сам живот.

ГЛАС: Мартина судбина достојна је епске поезије или грчких трагедија, жена којој су историја, идеологије и политике узимале једног по једног члана породице, али која се ипак исправља након тих ломова и опстаје носећи своје бреме стоички, способна да своја сјећање обоји позитивним тоновима? Да ли сте понекад помислили током писања: "Да нисам мало претјерала код Марте" или је њен удио просто био записан?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Не, баш напротив. Животне приче од којих сам кретала у имагинацију понекад су биле толико тешке да сам осјећала да умјетност, барем она коју ја умијем да напишем, не може то да издржи. Па сам ублажавала, прекрајала, трагала за икаквом свјетлошћу заједно са својим јунацима. Тако је настала Марта.

ГЛАС: За крај, роман је постигао велики успјех, објављен је и за великог издавача "Лагуну", награде држе и даље пажњу на њему, ту је сад и позоришна адаптација. Колико Вам је тај шири фокус постао нека врста оптерећења/изазова за даљи рад и чим се тренутно бавите?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Почела сам да пишем нови роман. Сигурно је да је одговорност већа уз знање да ће сигурно бити читанији од књига насталих прије "Мартиног удјела". Па ипак, није већа од страха од празног папира који је једнако језив када пишете прво и посљедње дјело. Можда је у томе спас.

ГЛАС: Поменули смо језик Ваших јунака Марте, Иване и Душана, који говоре аутентичним језиком у односу на своје поријекло и ниво образовања. Колико је било тешко помирити у јединствену књижевну цјелину сеоски језик Лике, сарајевски шоферски дијалект и говор студенткиње интелектуалца, а да дјелује као један роман, а не спој три различита?

САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ: Колико год да је мени као писцу можда било захтјевно да дефинишем те различите језике, прилично сам сигурна да је читаоцу олакшано читање управо захваљујући тој дијалекатској обојености. За разлику од визуелних медија, књижевност сликом барата само посредно, кроз језик, а дијалекат је пречица према стварању звука, самим тим и слике коју читалац замишља.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.