Рајко Петров Ного: Немам илузије да награде спасавају књиге

Подобијао сам многе награде и клецам под тим одличјима. Мени замјерају награде они који нису добили ниједну. Немам никаквих илузија да награде могу спасити од праведног заборава, али оне имају утолико смисла што баце свјетлост на одређену књигу барем за извјесно вријеме и може бити да је понеко прелиста и читуцне.

Испричао је ово у интервјуу за "Глас Српске" угледни српски књижевник Рајко Петров Ного, добитник награде Међународних књижевних сусрета "Шушњар", која му је додијељена у сриједу увече у Оштрој Луци.

* ГЛАС: По чему Вам је ова награда посебна у односу на друге?

НОГО: Награде умијем да носим, али је ова по нечему ипак другачија. Прије свега, посебна је зато што се даје на мјесту великог и страшног злочина, количински несавладивог. Поезија, као и наше памћење које је у поезији најдубље, мора чувати успомену на сјену и жртве које нису ни гроба добиле.

* ГЛАС: Књига за коју сте награђени носи назив "Човјек се враћа кући". Каква је симболика тог наслова?

НОГО: Кад се каже: "Човјек се враћа кући" не мисли се само својој сопственој кући, него у домовину ријечи. Дакле, кућа је твоја држава, твоја домовина, твоја отаџбина, оно гдје се споразумијеваш на матерњем језику, оно гдје сваку ријеч па и ћутњу осјећаш као матерњу мелодију. Осим тога, реченица "Човјек се враћа кући" је вјечна тема књижевности. Гдје год дотакнете били су ратови и биће их и људи ће се враћати кући. Нема, како каже Милош Црњански, тужнијег, а ја додајем, ни веселијег догађаја него повратак из рата кући. Тужније због тога шта су све ратници доживјели, а радоснијег да је тај који говори жив претекао. И кад говорите стих Црњанског из "Стражилова", "лутам још, витак, са сребрним луком", радост је између запета у томе "још".

* ГЛАС: Књиге се пишу, штампају, награђују, а млади све мање читају. Ко је за то крив?

НОГО: Не бих оптужио младе, јер њима је приређен један хоризонт који је суморан, па затим ратови и ово послије ратова. Међутим, могао бих да замјерим свима онима који су радили на такозваном духовном идентитету, односно школама и свему ономе што је у васпитном процесу превасходно. То је породица у којој се те навике, прије свега, стварају и школа која те навике треба да разигра и усмјери. Имамо и великог непријатеља читања у аудио-визуелним медијима. Веома ризикујем да будем анахрон па да кажем како је ова млада генерација неписмена. Она је неписмена можда у Гутемберговом смислу, у нашем класичним смислу, а можда у овом другом и није. У сваком случају, на растакању националних, духовних и државних вриједности систематски се ради и у Србији и у Српској, мада у Српској мање.

* ГЛАС: Како да спасимо ћирилицу у свјетлу таквих односа?

НОГО: Једном је Матија Бећковић на некој прослави казао да му је један странац рекао да ми немамо разлога да обиљежимо своје границе и да стављамо Кинески зид, да је за то довољна наша ћирилица. Да, била би довољна када би она била практикована. Држава мора својим законима, праксом и операционализацијом те праксе да брани оно што је сама сума нашег идентитета.

Криза у култури

* ГЛАС: Да ли постоји криза у српској култури?

НОГО: Ми смо стигли да будемо дубоко у култури подијељени. Мило Лампар је ових дана објавио врло запажену књигу "Дух самопорицања". На дјелу је дакле дух самопорицања. Срби се баве аутошовинизмом и покушавају да потру своју културу и да буду неко други. Онај сам који нисам. Тај аутор је изјавио и да Србија нема српску културну политику. Неколико књига је изашло које су алармирале ову ствар и мислим да је посљедњи тренутак да се дозовемо и да систематски почнемо радити и самјеравати ствари са српског становишта.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.