Представљене двије књиге о усташким злочинима под Козаром

године” Марине ЛЈубичић Богуновић и “Усташка упоришта под Козаром” Бориса Радаковића, а аутори су историчари Меморијалног музеја на Мраковици који је у саставу Националног парка Козара.

Директор Музеја жртава геноцида Београд Вељко Ђурић Мишина рекао је да се двоје младих историчара прихватило озбиљног посла и да су књиге њихов лични успјех, али и успјех институције у којој раде.

“Ово је битан и кориситан корак и добар допринос српској историографији којој је потребан отклон од југословенског и комунистичког становишта. Српска наука мора да рашчисти догађаје из историје, и то с младим кадровима који нису оптерећени идеологијама и којима треба дати прилику да се баве тим пословима”, рекао је Ђурић Мишина.

Он је оцијенио да будуће, друго издање ових књига мора ићи са поименичним пописом жртава, да прецизан попис никада не може бити утврђен јер нема сачуваних комплетних података ни матичних књига, али да се у овим процесима морају персонализовати жртве, а не само наводити број.

Професор на Филозофском факултету у Бањалуци Горан Латиновић истакао је да није ријеч о злочинима који су само усташки, него су то злочини које је проводила држава, а да су муслимански прваци подржали НДХ више због свог антисрпског него прохрватског става.

“Књиге расвјетљавају страдање Срба на регионалном нивоу, смишљено занемаривану тему у Југославији. Немогуће је разумјети рат у Југославији 1991-1995. без разумијевања Другог свјетског рата, а и посљедично стварање Републике Српске”, навео је Латиновић.

Марина ЛЈубичић Богуновић оцијенила је да истраживање микролокација помаже схватању појма геноцид, подсјећајући да се дуго времена, све до уназад десетак година, о покољу у Паланчишту није знало готово ништа.

“Без свједочења преживјелих не бисмо знали ништа. НЈима сам посветила ову књигу, а њих, нажалост, нема још много. Важно је да је ова тема привукла пажњу оба приједорска музеја јер се тиме бавила и колегиница Ведрана Адамовић /из Музеја Козаре/ и обје смо, независно једна од друге, урадиле реконструкцију догађаја”, рекла је Богуновићева.

Борис Радаковић рекао је да се у свом раду бавио усташким упориштима на пет локација у поткозарским крајевима које су изван градских зона, и то Козарац, ЛЈубија, Орахова, Ивањска и Сухача, и да се овом темом бавио упркос широко распрострањеном мишљењу да је о Козари у Другом свјетском рату све речено, вјерујући да то све није урађено ни стручно ни детаљно.

“Хтио сам наћи одговор на питање какво је то зло било које је починило тако страшан злочин, злочин геноцида над српским становништвом нашег краја. Такође сам се потрудио да злочинцима дам лик, име и презиме. Нажалост, дошао сам до резултата да су то биле прве комшије из реда муслиманског и хрватског народа”, навео је Радаковић.

Он је истакао да је покушао разбити и предрасуде и фалсификате његоване од 1945. до деведесетих година кад су у питању улога четника и партизана и представљање устанка као народног умјесто као српског.

“Књигу сам посветио Бранку Бокану који се овим питањима покушавао бавитии у бившој држави када је за то било много препрека о којима је и сам свједочио. На почетку устанка од 20.000 људи 17 је било несрба, а до краја офанзиве тај број је достигао 97”, нагласио је Радаковић.

Издавачи књига су Национални парк Козара, Музеј жртава геноцида Београд, Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске, а објављивање књига су помогли Републички секретаријат за вјере Републике Српске и град Приједор.

Промоцији књига присуствовали су представници града Приједора, општине Козарска Дубица, Српске православне цркве, директор Националног парка Козара Божидар Николетић, те представници бројних институција и организација и грађани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.