Потребан глас који ће продрмати књижевну сцену

Професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља казао је за “Глас Српске” да је ниво књижевних награда на српском језичком подручју на једном изразито ниском нивоу скоро 20 година.

- Проблем друштвених вриједности постоји, само се с времена на вријеме дигне прашина, што се десило ове године поводом додјеле НИН-ове награде. Сви само посматрамо и по принципу незамјерања прелазимо преко тога. Јавна је тајна да се практично све књижевне награде, изузимајући само поједине које су заиста часни изузеци, додјељују на принципу “ја теби, ти мени” - рекао је Певуља.

Нагласио је да су у том смислу додјеле потпуно обесмишљене и немају никакву вриједност, нити су компетентни они који их додјељују.

- Ствари треба вратити струци, која се, нажалост, одавно измакла у свим сферама друштва. То је посебно примјетно у Републици Српској, док је у Србији дјелимично другачија ситуација. Ми већ деценијама имамо некомпетентна министарства која се стављају у улогу арбитрирања у области културе и књижевности. Практично немамо књижевну сцену, књижевне часописе, ни културни живот - казао је Певуља.

Нагласио је да тамо гдје господари незнање и политички примитивизам струка прва страда.

- Људи из области књижевности, по правилу, нису галамџије, више воле да се повуку и да са стране посматрају, него да у таквој атмосфери учествују и на било који начин дају допринос. Тамо гдје су људи од струке, доказани знањем и ауторитетом, те дугогодишњим радом, у те награде човјек може да повјерује - истакао је Певуља.

Према његовом мишљењу, једна од награда чија вриједност годинама опада јесте “Кочићева награда”.

- Потпуно је јасно да је то договорена награда, те да људи који немају компетенција арбитрирају у жирију. Трагичније од овог стања коме свједочимо је то што нема никаквог гласа који ће мало продрмати књижевну сцену, тако да сматрам да је писмо поводом додјеле НИН-ове награде драгоцјено - рекао је Певуља.

Професор Филолошког факултета у Бањалуци Игор Симановић за “Глас” је нагласио да, када говоримо о књижевним наградама, увијек долазимо до онога што је главно питање - “Да ли је књижевна награда прави вриједносни одраз неког текста?”, те “Да ли се књижевне награде додјељују као резултат читања и онога што текст вриједи или су, пак, резултат неких лобија?”

- НИН-ова награда треба да постоји зато што у данашњем добу, у коме је читање у кризи, додјела овакве награде обезбјеђује популарност читања, ако ништа друго. Историјат те награде свједочи како о добрим изборима, тако и о промашајима. Награда за књигу Светислава Басаре “Успон и пад Паркинсонове болести” је ретроактивна књижевна награда коју је требало да добије 20 година раније за “Фаму о бициклистима” коју нико није тада препознао - истакао је Симановић.

Нагласио је да се исто десило и писцу Миодрагу Булатовић, када књигу “Црвени петао лети према небу” нико није уврстио у избор, а награду је добио за можда најлошију “Људи са четири прста”.

- Сваки жири треба да има одређену врсту кредибилитета који даје афирмисаност као читаоца и као књижевног критичара. То треба да буде неко ко се оглашавао у јавности, јер имате много оних који су универзитетски професори, а нису присутни у културном животу - рекао је Симановић.

Како је казао, највећа замјерка за овогодишњу НИН-ову награду је чињеница да књига “Откако сам купила лабуда” домаће ауторке Тање Ступар-Трифуновић није ушла ни у шири избор за НИН-ову награду.

- Ријеч је о роману који је у најужем избору за “Виталову” награду “Златни сунцокрет”. Зар је могуће да у једној књижевној продукцији, за један роман који је тако високо котиран за “Виталову” награду, није препознат чак ни за шири избор НИН-ове награде. Ту можемо да говоримо о кредибилитету оних који су укључени или не у жирије. Али важно је напоменути да се замјерка увијек нађе - рекао је Симановић.

Власник издавачке куће “Имприматур” из Бањалуке и књижевник са дипломом професора италијанског језика и књижевности Борис Максимовић навео је да на српском говорном подручју имамо много награда, са много различитих критеријума за избор жирија и пријављених дјела.

- Тешко је ту извући неке опште принципе. Наравно да увијек има људи који залутају у жирије. Ево, ја сам први. Није проблем само у томе. Књижевним наградама је драстично опала вриједност, али то се није десило јуче, нити има претјеране везе са актуелним спорењима око НИН-ове награде, већ некад отприлике 1990. године, у вријеме када Металуршки комбинат “Жељезара” Сисак престаје додјељивати своју до тада прилично цијењену и познату годишњу награду, откупљивати награђена дјела и дијелити их својим радницима, укратко, када књижевност губи улогу коју је до тада имала - објаснио је Максимовић за “Глас”.

Он је нагласио и то да су углавном књижевна признања најчешће битна само ауторима и издавачима.

- И једним и другима купују вријеме током којег могу живјети у илузији да ово што радимо некоме нешто значи. Можемо овдје узети за примјер “Виталову” награду, која је и данас јако цијењена. Сада је Тања Ступар-Трифуновић у ужем избору за “Виталову” награду и то је сјајна вијест. Али колико знамо људи који могу набројати бар два или три добитника ове награде? Колико људи зна набројати три добитника награде “Меша Селимовић”? И колико људи уопште зна да се додјељују двије награде које носе његово име? Одговори на ова питања ће нам рећи скоро све о важности књижевних награда данас - додао је Максимовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.