Перо Зубац: “Мостарске кише” отишле од мене

Не­где, у по­зној мла­дос­ти би­ће, кад сам био у че­трде­се­тим, сме­та­ла ми је по­пу­лар­ност мо­је нај­по­зна­ти­је пе­сме “Мос­тар­ске ки­ше”, а он­да сам схва­тио да се ту не мо­же ни­шта ни учи­ни­ти ни ис­пра­ви­ти. Пе­сма је оти­шла од ме­не и, ко­ли­ко ви­дим, при­хва­та­ју је и но­ве ге­не­ра­ци­је, ова ин­тер­нет­ска по­пу­ла­ци­ја.

Но­ви­на­ри су ми већ го­во­ри­ли да је феј­сбу­ков­ска ан­ке­та ода­бра­ла ту пе­сму за нај­бољу пе­сму 20. ве­ка на прос­то­ри­ма на­шег је­зи­ка.

Ре­као је то у ин­тер­вјуу за “Глас Српске” угле­дни српски књиже­вник Пе­ро Зу­бац, ко­јег ге­не­ра­ци­је упо­зна­ју пре­ко по­еме “Мос­тар­ске ки­ше”, за ко­ју му је при­па­ла ово­го­дишња на­гра­да “Пје­сма над пје­сма­ма”, ко­ју до­дјељује Клуб умје­тни­чких ду­ша из Мркоњић Гра­да. Жи­ри је Зуп­цу на­гра­ду до­ди­је­лио за по­ему “Мос­тар­ске ки­ше”, за цје­ло­ку­пан опус љуба­вне по­ези­је, као и за до­при­нос ра­зво­ју са­вре­ме­ног српског пје­сниш­тва.

* ГЛAС: Ни ра­ни­је Вас на­гра­де ни­су за­оби­ла­зи­ле, до­би­тник сте “Стра­жи­ло­ва”, “Зма­је­вог шта­па”... Да ли пис­ци, ка­ко го­ди­не про­ла­зе, пос­та­ју ра­вно­ду­шни­ји на на­гра­де?

ЗУ­БAЦ: Мно­го сам на­гра­да по­до­би­јао за по­ези­ју, пе­сниш­тво за де­цу, це­ло­ку­пни књиже­вни рад, жи­во­тно де­ло, а, ако се изу­зме “Фе­бру­ар­ска на­гра­да гра­да Мос­та­ра”, ово је прва на­гра­да из мог гео­граф­ског за­ви­ча­ја и за­ви­ча­ја у сва­ком по­гле­ду, све су ме дру­ге ми­мо­ила­зи­ле, а они зна­ју за­што.

* ГЛAС: Шта се све смјес­ти­ло изме­ђу го­ди­не нас­тан­ка “Мос­тар­ских ки­ша” (1965), по­све­ће­них дје­вој­ка­ма из Ва­шег жи­во­та, ко­је сте сти­хо­ви­ма пре­тво­ри­ли у је­дну Све­тла­ну и ове но­ве на­гра­де ко­ју сте до­би­ли?

ЗУ­БAЦ: Смес­ти­ло се пу­но књига, ле­по­те и не­воља, пар ра­то­ва, губљење илу­зи­ја, нес­та­нак је­дне ле­пе земље, ко­јом смо се по­но­си­ли, дос­та сре­ћних и спо­кој­них да­на, же­ни­дбе си­но­ва, уну­ка Ми­ле­на, ко­ја ће има­ти за ко­ји дан три го­ди­не.

* ГЛAС: Иако сте из Мос­та­ра да­вно оти­шли, у по­ези­ји га нис­те на­пус­ти­ли, а о то­ме сте пи­са­ли у књизи “По­вра­так Мос­та­ру”. Ко­ли­ко се чес­то вра­ћа­те Мос­та­ру, ро­дном Не­ве­сињу и Хер­це­го­ви­ни?

ЗУ­БAЦ: Чес­то, мо­жда и пре­чес­то. Са­да ка­ним да уз ју­би­леј од 50 го­ди­на уме­тни­чког ра­да, од пе­сме “Ту­га” из “На­ших да­на” са­ра­јев­ских из 1962. го­ди­не, по­ну­дим но­во­сад­ском “Про­ме­те­ју” књигу пе­са­ма о не­ве­сињском де­тињству, ко­ју је до­бра­но ис­ци­ти­рао већ ака­де­мик Не­ђо Ши­по­вац, у сво­јој тес­та­мен­тар­ној мо­но­граф­ској сту­ди­ји “Пе­ро Зу­бац у за­ви­ча­ју по­ези­је”.

* ГЛAС: Ко­је књиге тре­ну­тно чи­та­те и ко­га бис­те из мла­ђе ге­не­ра­ци­је српских пи­са­ца по­се­бно из­дво­ји­ли?

ЗУ­БAЦ: Књиге ко­је ми шаљу при­ја­тељи и не­што ода­бра­них књига ко­је сам да­вно иш­чи­тао. Пра­тим мла­де, али спи­сак би био пре­ве­лик.

Aуто­био­гра­фи­ја

* ГЛAС: Да ли пи­ше­те не­ку но­ву књигу и јес­те ли по­мишљали да на­пи­ше­те ауто­био­гра­фи­ју?

ЗУ­БAЦ: Те­шко да бих се на­ка­нио да пи­шем ауто­био­гра­фи­ју, а има­ло би се шта ре­ћи. Ра­но су ме при­хва­ти­ли ста­ри­ји пис­ци као сво­га и ра­вно­пра­вно­га, то­ли­ко сам ле­ген­ди по­зна­вао да би ваљало то и за­пи­са­ти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.